Ima dece koju nikakva sila ne može da natera da na vreme pođu u krevet. Naš Amir srećom ne spada u takve. On leže tačno kao sat. Takvo dete je pravo blago! U pola devet, ni minut pre ni kasnije, on ide na spavanje, a ustaje u sedam ujutro svež kao ružica, tačno po savetu lekara i po želji roditelja. Sve je samo stvar discipline.
Sav taj pedagoški uspeh ima samo jednu zvrčku: sve to uopšte nije istina. Ja naime lažem, lažem kao i svi roditelji. Amir zapravo leže između 23 sata i 30 minuta i 2 sata i 15 minuta, što zavisi od zvezda na nebu i od TV programa, a ujutro jedva četvoronoške izbaulja iz kreveta. Nedeljom i praznicima uopšte ne ustaje.
Mali se, istina, ne protivi da legne u 20 sati i 30 minuta, kao što lekari preporučuju. Tačno u to vreme oblači pidžamu i leže u krevet, čak poželi roditeljima laku noć. Tek posle nekog vremena – recimo minut, minutu i po – on ponovo ustaje da bi oprao zube. Zatim hoće nešto da popije, onda mora da piški, onda vrši pregled torbe da nije nešto zaboravio, onda opet nešto popije, usput pogleda crtani na televiziji, zatim se malo poigra sa psom, pa opet ide da piški, onda neko vreme u bašti posmatra puževe, posle toga gleda jordanski TV program a onda kreće u kaznenu ekspediciju tražeći po kuhinji nešto slatko. I tako sve do 2 sata i 15 minuta kada je vrijeme za spavanje.
Naravno da takav način života ostavlja tragove. Amir je bled, skoro proziran, s velikim crnim krugovima oko očiju pa se liči na duha sa naočarima. Učitelj nam se žali da ponekad usred časa zaspi i padne pod klupu. Preporučuje psihoterapiju. Pitao je takođe kada Amir ide na spavanje. Odgovorili smo mu: tačno u pola devet.
hvala ni nacemu nema analizeeee
aiudf