Često vidimo decu, pa čak i male bebe, kako se zabavljaju gledajući u pametne telefone, tablete i druge ekrane, a ono o čemu mnogi roditelji ne razmišljaju je, da vreme provedeno ispred njih, može ostaviti velike posledice po dečije zdravlje.
U stručnoj terminologiji psihoterapeuti koriste novi izraz “ekranizam”, koji označava negativne uticaje ekrana na mozak, a psiholozi tokom rada sa decom najčešće primenjuju neurofidbek terapiju.
Deca koja su predugo izložena ekranima počinju da se zatvaraju u sebe, imaju problem sa komunikacijom, govorom, koncentracijom i slično, a ako se na vreme ne prepoznaju negativni efeekti nastali usled prekomernog provođenja vremena ispred ekrana, to može imati mnogo veće posledice.
Prema rečima psihologinje i psihoterapeutkinje Ankice Baković, pokazalo se da postoje određene poteškoće u onome što dete “daje od sebe”.
– To je primarno govor, a potom koncentracija, fokus, budnost ili suprotno od toga – sanjarenje. Pokazalo se da postoje određena odstupanja od dece koja po rođenju nisu neurorizična, a u prvim godinama života, do treće, vide se podbacivanja. Pored svih dosadašnjih dijagnoza kojima se bavimo, a ciljano se misli na dijagnoze iz spektra pervazivnog razvojnog poremećaja, takvo dete ne spada u tu kliničku sliku, a na ponašajnom planu jako je slično poteškoćama iz spektra autizma – kazala je Baković.
Ekranizam: Negativni uticaji ekrana
Objasnila je da tokom razgovora sa roditeljima dođe do informacija kako dete u svojim prvim godinama života ispred ekrana dnevno provede četiri do pet sati, a neka deca i više.
– Poteškoće koje vidimo u funkcioniranju deteta u njegovim prvim godinama života često su izazvane dugotrajnim boravkom ispred ekrana. Dugotrajno se smatra sve što je duže od pola sata, s tim da neuropedijatri kažu da do detetove treće godine to ne bi trebalo biti ni pola sata. Deca sa kojom se ja bavim, ispred ekrana bila su četiri, pet ili više sati ukupno tokom dana. Dete gleda u mobitel ili tablet ujutro dok jede, dok mama napravi ručak, nakon što malo odspava opet je ispred ekrana, pa ponovo dok jede… – dodala je.
Prema njemim rečima, tako provedeno vreme može imati dva negativna uticaja.
– Prvi je to da dete uvežbava ono čemu je izloženo. Ako je dete u ranoj životnoj dobi izloženo ekranima, ono uvežbava komunicirati sa ekranima. U prvim kontaktima deteta sa ekranom, ono pokušava uspostaviti komunikaciju sa sadržajem u njemu. Budući da ono što je na ekranu ne uzvraća, dete se počne zatvarati u sebe jer ne dobika odgovor u komunikaciji. Kasnije tu imamo kliničku sliku koja izgleda kao “orjentisanost prema sebi”, što mi često čujemo kao pojam sanjarenja – objasnila je.
Psihologinja je dodala da dete tada razvija “unutrašnje svetove”, koji su nezavisni od onog u kojem žive.
– U ranom uzrastu je naučeno da u ekranu postoji jedan svet, a dete za sebe razvija drugi svet i ta dva sveta između sebe ne komuniciraju. To je najveća šteta ekranizma. Dete nije naučilo da komunicira uz ekran, jer ekran se ne usklađuje sa detetom i ne prati njegovu komunikaciju, pa je onda dečiji mozak uvežban u isključivanje. Kada vidimo da se to otelo kontroli, da dete ne vidi drugudecu, povlači se u svoje svetove i kutke, ili kada mi nešto pričamo a ono nas ignoriše, ne obraća pažnju na braću i sestre, nove goste i slično, onda je sitacija alarmantna – naglasila je.
Ono što je veoma važno znati, smatra naša sagovornica, je da “ono što uvežbava, dete na kraju i uvežba”.
