Epizoda: u restoran sa decom

Ni posle šest godina entuzijazam nije napustio muža i mene. Entuzijazam da će poručeno dočekati sa oduševljenjem i da će smazati sve.

Sedamo nas petoro, ajd’ da budem precizna šestoro, u restoran. Lep, sređen, bašta divna. Milina za boravak.

Ispoređali sve i brzo konobaru izdeklamujemo „tri soka od jabuke, da nisu hladna” (mantra svih roditelja) i dok su zauzeti, prelistavamo menije.

Konobar, realno dobronamerno, dobacuje „Za klince najbolje ćevape da poručite”, na šta muž i ja nabacujemo kiseo kez i pogledamo se.

Nije to tako jednostavno. Naime, naša deca su čudaci. Eto, ne znam kako drugo to da opišem. Klinci ne vole ćevape, pomfrit, picu. Sve normalno da se voli. Zar ne? (Ja nikad to ne bih odbila!)

Elem, vratimo se čitanju menija.

Ni posle šest godina entuzijazam nije napustio muža i mene. Entuzijazam da će poručeno dočekati sa oduševljenjem i da će smazati sve.

Do momenta diktiranja porudžbine sok je popijen i kreće faza „dosadno mi je”.

Sreća, restoran ima igraonicu u dvorištu. I mužu pripada čast da ustane i bude s njima tamo dok se hiljaditi put penju na tobogan (budimo realni, moram da sedim jer čuvam bebu, zar ne?).

Za desetak minuta svi su znojavi, lepljivi, fleke od trave vidljive na zadnjici. I svako malo dotrčavaju da konstatuju da su strašno gladni i da ne mogu da izdrže (tu ona nada da će sve pojesti onako na kvarno raste li, raste).

Ovaj mali sisa, opet. Pa malo spava. Pa ga sestra budi. Pa plače. Pa u krug.

A evo i konobara. Dajem znak mužu da je jelo tu, on srećan samo što ne doskakuće do stola.

Al’ džabe se raduje, uvaljujem mu bebu, da odvedem ovo troje u kupatilo.

Podeli tekst:

1 2 Sledeća strana