Hitno je potrebno pristupiti drugačijem načinu obrazovanja, učiti decu kako živimo na Zemlji koju moramo da čuvamo, kako zavisimo od vode, od vazduha, od drveća, od ptica i svih živih bića, i kako svaka šteta koju nanesemo ovoj veličanstvenoj vaseljeni ugrožava budući život i može da ga uništi. Kakvo bi to obrazovanje bilo kada bi, umesto da decu kljuka količinom podataka koje nikada niko nije zapamtio, bilo povezano sa borbom za očuvanje vrsta, sa prekom potrebom da sačuvamo mora i okeane!
Decu treba upozoriti na planetarnu opasnost i na užase koje su ratovi doneli narodima. Važno je da se ona osete kao deo istorije tokom koje su ljudi činili velika dela, ali i počinili užasne greške. Potraga za humanijim životom treba da počne od školskog obrazovanja. Zato je opasno to što deca sate provode ispred televizora tupo zureći u ekran, upijajući svakovrsno nasilje; ili su predani onim igrama koje nagrađuju uništenje. Dete je u stanju da nauči da vrednuje ono što je dobro i da ne podleže onome što mu nameću okolina i sredstva komunikacija. Ne možemo i dalje da im čitamo priče o kokama i pilićima kada su te ptice podvrgnute najgorem mučenju. Ne možemo da ih zavaravamo u pogledu iracionalnosti potrošnje, društvene nepravde, neizbežne bede i nasilja koje postoji u velikim gradovima i između različitih kultura. Uz malo objašnjenje, deca će shvatiti da je rasipničko ponašanje na svetu veliki greh.
Gandi poziva na duhovno uzdizanje, na obrazovanje srca, na buđenje duše, i od presudnog je značaja da shvatimo da prvi otisak koji škola i televizija ostavljaju u detinjoj duši jeste nadmetanje, pobeda nad školskim drugovima, kao i do krajnosti naglašen individualizam, težnja da se bude prvi, da se bude pobednik. Mislim da obrazovanje koje dobijaju naša deca rađa zlo jer ga podučava kao dobro: ugaoni kamen našeg obrazovanja počiva na individualizmu i takmičenju. U deci izaziva veliku zbrku to što ih istovremeno podučavamo hrišćanstvu i nadmetanju, individualizmu i opštem dobru, i što im držimo duga predavanja o solidarnosti što je u uzajamnoj protivurečnosti sa grozničavom jurnjavom za ličnim uspehom za koji ih pripremamo. Potrebne su nam škole koje će negovati sklad između lične inicijative i timskog rada, koje će osuditi žestoki individualizam što je svojevrsna priprema za mračni Hobsov Levijatan36, koji veli da je čovek čoveku vuk.
(…)Obrazovanje nije nezavisno od vlasti i, stoga, ima za cilj da formira ljude koji će odgovarati zahtevima sistema. To je u izvesnom smislu neumitno, jer bi se inače obrazovali fantastični „nezaposleni”, sjajni ljudi i žene „isključeni” iz sveta rada. Ali, ako se u ovome ne postigne izvesna ravnoteža kroz obrazovanje koje će pokazati šta se stvarno događa i, istovremeno, podsticati razvitak sposobnosti koje se polako gube, ono što će se izgubiti biće ljudsko stvorenje. I onda će biti samo privilegovanih koji će moći da se prehranjuju, da imaju krov nad glavom i minimum finansijskih sredstava, i da budu duhovno kultivisane i uvažene osobe. Biće teško pronaći način koji će ljudima omogućiti pristup dobrim radnim mestima i jednom životu u kojem će imati mogućnost da stvaraju ili da se posvete duhovnim aktivnostima.
Ernesto Sabato
Izvor: Fenomeni.me
