I sva su ta deca sad ovde, sva su ona, kao anđeli, sva su kod Hrista, a On sam među njima, u njihovoj sredini, i pruža im ruke, i blagosilja njih.
Preveo Jovan Maksimović
Još sasvim mali dečko, od kakvih šest godinica, pa čak i manje, probudio se jednog jutra u vlažnom i hladnom polupodzemlju. Obučen je bio u nekakav tuđ kaputić, i drhtao je. Disanje mu izletaše u vidu bele pare, i, sedeći u uglu na nekom sanduku, on je iz duga vremena naročito puštao tu paru iz usta, i zabavljao se gledajući kako ona
izleće.
No on je veoma želeo da što jede. Nekoliko je puta od jutros prilazio drvenom krevetu gde je na podrtoj slamarici i na nekakvom zavežljaju ispod glave ležala bolesna njegova majka.
Kako je ona ovamo dospela?
Mora da je doputovala sa svojim dečkom iz neke druge varoši, pa se iznenada razbolela. Svratila je u polupodzemnu jeftinu gostionicu, gde je u jednoj prostoriji na drvenim posteljama noćivalo mnoštvo sirotinje. Stanovnici tog podzemlja behu se danas razišli, – bio je Badnji dan, – a jedini odrpanac što beše ostao tu u suterenu, ležao je mrtav pijan, – i ne sačekavši veliki praznik!
U drugom uglu sobe ječaše od reumatizma nekakva osamdesetogodišnja starica koja je negda po bogatim domovima živela kao dadilja, davala svu svoju dušu tuđoj deci, a sada je, zaboravljena od te dece i od njihovih roditelja, umirala samorana, jaučući i gunđajući na mališana tako da se ovaj već poče bojati i da priđe njenoj postelji.
Mali je našao negde u hodniku vode da se napije, ali korice hleba nigde da nađe, pa valjda već deseti put prilaziše da probudi svoju mamu. Strašno mu najzad bi da bude u mraku: odavno se već smrklo, a lampu još nikako ne pale.
Napipavši lice svoje mame, on se začudi što se ona nikako ne miče, i došla hladna kao zid.
“Mnogo je ovde hladno”, pomisli dečko, zastade malo, i nesvesno zaboravivši svoju ruku na ramenu pokojničinom. Zatim duhnu u prstiće da ih odgreje, pa najednom, napipavši na krevetcu svoj pocepan šeširić, polako, pipajući po mraku, pođe iz suterena. On bi, siromah, još i ranije pošao, ali se sve bojao nekog velikog psa koji je, gore na stepenicama, ceo dan arlukao pred susednim vratima. No sad pseto ne beše tamo, i on najednom izađe na ulicu.
Gospode Bože, kakva je to varoš! Nikad on još nije takvo što video. Tamo, u palanci, odakle je došao, noću je pomrčina kao testo – jedan fenjer na celu ulicu. Drveni, niski kućerci zatvaraju se daščanim kapcima; na ulici, čim se smrkne, nigde nikoga: svi se zatvaraju po kućama, i samo arluču čitavi čopori pasa, – stotine i hiljadama ih arluču i laju svu dragu noć.
Ali je zato tamo toplo bilo, i davali su mu da jede, a ovde – o Bože, da mu je sad da što jede!… I kakva je ovo vreva i tutnjava, kakva svetlost i ljudi, i konji, i gospodska kola, i zima, i zima!
Slični članci koji vas mogu zanimati:
Najnoviji tekstovi iz kategorije: ŽIVOTARIJE
Bajka utorkom: Najteži posao na svetu
Prvi dan škole. Petak. Lepota, kreneš, vidiš se sa drugarima i odmah vikend. Ima li šta lepše što može da te zadesi u drugom razredu? Ali, ne leži vraže, učiteljica se...
Gorica Nešović: Želim da imam i trošim prilike
Kad otvorim ormar, pun kʼo oko. Po dve-tri stvari na jednoj vešalici, nema mesta ni za šta. Kad treba da se obučem i izađem, po petnaest minuta razbijam glavu, ne...
Bajka utorkom: Ne mogu više. Odustajem
Imam ponekad utisak da ljudi koji me prate i koji čitaju bajke misle da sam ja uvek pozitivan, da nemam loše dane i da nikada ne odustajem. Juče sam želeo...
Bajka utorkom: Bogatstvo ili status? Šta je bolje imati?
Kopaonik. Dolazimo na rođendansku proslavu. Na proslavi je stotinak ljudi. Kao i uvek dolazimo na vreme. Poštujemo tuđe i cenimo svoje vreme. Primećujem da smo retka vrsta. Svi ostali kasne....
Nema komentara.