Piše: Filip Pulman, britanski pisac
Deci su umetnost, priče i muzika jednako nasušni kao i ljubav, hrana, svež vazduh i igra. Ako ih ne hranite, posledice će ubrzo biti očigledne. Sporije, ali izvesno, pogubnost nedostatka igre i svežeg vazduha takođe će se ispoljiti. Posledice uskraćivanja ljubavi možda će godinama ostati neprimećene, ali će biti trajne.
Ipak, ako detetu ne pružite umetnost, priče, pesme i muziku, neće se tako lako primetiti šteta. Ipak je tu. Tela su zdrava; trče, skaču, plivaju, halapljivo jedu i bučna su, kao i kod sve dece. Međutim, nešto nedostaje.
Činjenica je da ima ljudi koji su odrasli bez ikakvog dodira sa umetnostima, pa su sasvim srećni i žive dobrim i vrednim životima, iako im u domovima nema knjiga, iako ne mare za slike i ne vide čemu služi muzika. I to je u redu. Znam takve ljude. Oni su dobre komšije i korisni građani.
Pročitajte i: Nisu knjige za decu – samo za decu
Ipak, neki ljudi u toku detinjstva ili mladosti, čak i kad odrastu, najednom nalete na nešto o čemu nisu ni sanjali i što im je potpuno strano. Jednog dana čuju glas koji preko radija čita pesmu ili prođu pored otvorenog prozora kuće iz koje dopire zvuk klavira, ili na nečijem zidu spaze poster neke posebne slike i taj iznenadni susret ih sasvim „oduva“ i ošamuti. Ništa ih nije pripremilo na taj novi osećaj gladi za nečim toliko divnim što im slama srce. Skoro da zaplaču, osećajući tugu i ushićenost i usamljenost u isto vreme, dočekani od ovoh potpuno novog osećaja i iskustva koje ih tera da se priviju uz radio ili provire kroz prozor ili prikuju pogled za poster. Ovo su želeli, ovo im je nedostajalo kao što izgladnelome nedostaje hleba, a nikad to nisu ni znali. Pojma nisu imali.
