Na temu kvaliteta života govorio je i iz ličnog iskustva, navodeći svoj primer i odluke koje je donosio.
„Kada bih mogao birati ponovo da živim svoj život, ne bih ga živeo na ovaj način.
Kraj knjige „Vini Pu“ bi me godinama dovodio do suza. U priči, Kristofer Robin mora da ide u školu i on govori svojim prijateljima, životinjama, igračkama… da više neće moći toliko da se igra sa njima. I ono čega nisam bio svestan kada sam išao u medicinsku školu i kada sam postao lekar je koliko sam bio teran da opravdam svoje postojanje u svetu.
Voleo bih da nisam toliko radio. Kada ste naterani da preterano radite zapravo ignorišete ono što je bitno, a to je ono što si mi govorio o tome kako svakog leta uzmeš nekoliko nedelja slobodno od svog podkasta i jednostavno provodiš vreme uživajući sa svojom decom, suprugom i porodicom. Ja to nisam radio.
Uvek sam osećao da moram da nastavim da radim, a knjiga se završava izjavom – „I šta god da rade, gde god da idu u Čarobnoj šumi, mali dečak i njegov meda uvek će se zajedno igrati.“
Ta rečenica bi me godinama rasplakivala.
Ljudi žrtvuju svoju razigranost, svoju radost, vođeni nesvesnim potrebama da potvrde svoje postojanje. A odakle dolazi to? Dolazi od trauma iz detinjstva.
Igra je toliko važna i radost je toliko važna. U tom smislu, uvek možemo nastaviti da se igramo u Čarobnoj šumi i to je jednostavno suštinski važno, ja mislim.“
Izvor: Facebook/video
