Postoje roditelji koji svoju moć zloupotrebljavaju, ali i oni koji su bespomoćni. I jedni i drugi snažno utiču na decu i to veoma štetno. Ta činjenica vam je nesumnjivo poznata bez obzira na to što je u vašoj porodici situacija možda drugačija, sa usklađenom strukturom i hijerarhijom. Sve je manje roditelja u stanju da se snađu u svojoj ulozi. Razlog za to mogao bi da se krije u činjenici da su roditelji danas izloženi velikom stresu i da moraju više da se bore. U odnosu na ranija vremena, pogođena su oba roditelja. Drugi razlog bi mogao biti taj što ni sami roditelji tokom odrastanja nisu imali odgovarajuće uslovljavanje.
Mislim da je veoma tužno što sve manje dece ima priliku da spozna prave vrednosti. Srećna deca u klasičnom smislu jedva da se mogu sresti.
Većina dece je kontradiktorno uslovljena i posledica toga su teškoće u snalaženju sa samim sobom i svojim okruženjem. Na televiziji redovno nailazimo na tužne primere, recimo kod Katje Salfrank, „Super dadilje“. Pa ipak, bilo bi pogrešno svu krivicu pripisivati isključivo roditeljima. Svi u mladosti doživljavaju frustracije i budu povređeni, ali način da se sa tim nosimo strogo je individualan. Osim toga, nemaju samo roditelji tako snažan uticaj na dete – tu je i uticaj škole.
Druga sfera uticaja: škola
Prema rimskom filozofu Seneki, mi „ne učimo za školu, već za život”.[1] To je lepa misao, ali po pravilu je neophodno da prođu godine da bi učenici to shvatili. U osnovnoj školi situacija je možda malo drugačija pošto se deca uglavnom raduju mogućnosti da uče. Ali entuzijazam brzo prođe, stvarnost sve ređe odgovara idealu i kada stvari nisu onakve kakve bismo voleli da budu, kritika se uglavnom usmerava na roditelje. Konačno, upravo u roditeljskoj kući počinje „utiskivanje”.
Gde su nestala srećna deca u pravom smislu te reči? P aVas kolega, prof Zoran Milivojevic prica da su srecna deca narcisi i da je osecanje srece losa po dete1 Sta sad hocete?!