Može li se uopšte izraziti u procentima koliko glupljom i nesposobnijom smatramo svoju decu mi danas?
Piše: Jovana Papan
Moj otac rođen je 1941. godine. Ako se za ijednu generaciju može reći da je odrastala u teškim uslovima, bila je to njegova. Ta deca stvarno su bila “preopterećena”. Užasi rata, obnova zemlje… nebrojeni od njih bili su siročići, živeli su sa bliskim iskustvom smrti, siromaštvo je bilo opšte…
Za zimski raspust u trećem razredu osnovne škole, daleke 1950. godine, njegova učiteljica zadala im je da napamet nauče pesmu „Ženidba Dušanova“, najdužu od svih epskih pesama u anotologiji junačkih pesama.
„I svi ste je naučili napamet“? pitala sam ga kad mi je to jednom pomenuo.
„Pa naravno, morali smo“ konstatovao je, kao da ga pitam glupost.
Ove zime, moja ćerka koja ide u peti razred takođe je dobila za lektiru narodne epske pesme.
„Koje pesme ste dobili?“ pitala sam.
„Uroš i Mrnjavčevići, Zidanje Skadra… i ako neko može, celu Ženidbu Dušanovu“
„Ako može da je nauči napamet?“ pitala sam.
„Ne, da je pročita celu“ odgovorila je kao da je pitam glupost.
Dakle, u roku od 60-ak godina, od toga da smatramo učenika trećeg osnovne sposobnim da nauči napamet pesmu dugačku 21 stranu, stigli smo do toga da učenika petog razreda smatramo nesposobnim da pročita istu tu pesmu. Može li se uopšte izraziti u procentima koliko glupljom i nesposobnijom smatramo svoju decu mi danas?
Slični članci koji vas mogu zanimati:
Najnoviji tekstovi iz kategorije: MAMOZOFIJA
Šest načina na koje roditelji govore “NE”
Piše: Jovana Papan “Ne” je jedna od reči sa kojom ćete kada postanete roditelj izgraditi poseban odnos. Za početak, izgovorićete je mali milion puta od trenutka kada vaša beba prvi...
Najteže letnje pitanje za svakog roditelja
Piše: Jovana Papan Svako ko postane roditelj, zna da ga jednog dana očekuju neka teška pitanja koje će mu potomstvo postavljati i koja će zahtevati ozbiljan, promišljen i dalikatan pristup....
Na šta zaista liči kad deca timski rade domaći zadatak?
Piše: Jovana Papan Primećujem da je u školama u modi timska izrada domaćih zadataka. Učitelji i nastavnici zadaju deci pripremu referata i pravljenje panoa. Predmeta je mnogo, i po mojoj...
Imate li kolica za bebe ili pokretni apartman sa pet zvezdica?
Piše: Jovana Papan Među dobrostojećim roditeljima i onima koji pokušavaju da tako deluju, kolica za bebe su predmet želja, merkanja i neophodna ulaznica za „visoko društvo“ kraj bazena sa peskom...
Svaka Vam čast za ovaj tekst…..svaka Vam je na mestu, naročito ona o vrtićima…..svakodnevno se u to uveravam, nažalost i znači mi da čujem da postoji još ljudi kojima takve stvari smetaju….
A još uvek sam u šoku od bezmalo ovacija vaspitačice mom detetu predškolskog uzrasta koje je samostalno vezalo pertle, okruženo sa svih strana patikama na čičak koje roditeli predano obuvaju svojim u školu već upisanim mladuncima….a meni gotovo da je bilo neprijatno što ne pomažem….Kuda li smo pošli, kolege roditelji???!!!?
A sa druge strane-iskustvo moje prijateljice udate u Nemačkoj: baka (njena svekrva) povede svoje unuke (troje dece mlađe od 7 godina) na planinarenje sa samo najosnovnijim stvarima za preživljavanje i to po nekoj ‘ladnoći……ona odbolovala kod kuće šta li će sa njima biti, a deca se vratila rumena, nasmejana, prepuna utisaka i novih znanja i od slatkog umora još slađe zaspala….ni kinuli nisu, nek’ im je nazdravlje!
Bas juce,moja koleginica se zali da njen mladji sin treba sa skolom da ode u posetu isturenom odeljenju njihove skole,koje je u drugom selu.Do tamo ima 4-5 km.Brine se kako ce.A najgore je to sto je ona sama pesacila toliko do skole svakodnevno osam godina.
Ja joj to pomenem,ali ona uvek ima izgovor.
Mogla bih da se složim sa vama ali
Imam dete sa posebnim potrebama i uopšte se ne krevelji i ne šutira- nego naprotiv hoće sve sama jer je ” veika” ali ne može jer ima cerebralnu paralizu a stoga mogu samo da vam kažem da treba da vas je sramota i stid što nevaspitanu i raspustenu dečurliju upoređujete sa decom koja imaju disabilitet! Neka vas je stid!
Poštovana Biljo,
kako sam u tekstu i navela, ne želim nikog da uvredim. Svesna sam itekako da deca sa posebnim potrebama nisu sama birala da budu takva. Poenta ovog teksta jeste da mi zdravu decu dovodimo u situaciju da svoje potencijale ne koriste, i da im uskraćujemo mogućnost da budu sposobna, veštački kod njih stvarajući hendikepe. Zbog toga je napravljeno poređenje ali, kao što rekoh, u tekstu sam naglasila da ne želim nikog da uvredim.
Odličan tekst. Bravo Jovana.
Kada smo mi našeg Vladu sa 6 godina vodili na pleninarenje i pešačenej nekih 50-ak km (u 5 dana), smatrali su da sam okrutna majka. Ništa mu nije falilo, naprotiv.
I lično smatram da deca MORAJU sama da rade sve ono što su sposobna. Ono što ne mogu, potrebna je pomoć i učenje, jer tako se sve savlada. Trogodišnje dete treba samo da se obuče. Možda mu treba malo više vremena, ali većbom.. hm… mogu oni to brzinski. Samo čvrsta volja. Roditelja.
I deca vole da mogu, umeju znaju. Greh je uskratiti im to zadovoljstvo.
Sjajan tekst! U potpunosti se slazem.
Zato se ja nerviram kada moja cerka dobije domaci da nauci samo jednu strofu pesmice i to na primer drugu po redu. A pritom pesmica ima ukupno tri strofe. Pa svaki red uci po jednu. Ja sam jedina majka koja tera dete da nauci celu pesmicu.
Nasa deca nemaju posebne potrebe.Iste su kao i kod sve druge dece.Moje dete ima cerebralnu paralizu.Ne hoda, ne govori i tesko se sluzi rukama ali sa 3 godine je MORAO da nauci da se sam presvuce, *prevrne* trenerku ili pidzamu, koristi kasiku i viljusku, sam se istrlja prilikom tusiranja.Radi na svoj nacin ali radi SAM.Bili su potrebni sati i sati vezbanja njemu sa tolikim ostecenjem.Oni nisu deca sa disabilitetom dokle god imaju roditelje da ih guraju u surovi zivot svakodnevnice terajuci ih da budu sto samostalnija.