Gimnazije zrele za promene, moguće reforme

Novoobjavljena brošura „Šta je dobro u našim gimnazijama, a šta treba menjati” potvrđuje da većina profesora smatra da je ovaj vid obrazovanja kvalitetan, ali ga treba unaprediti

Autor: Milenija Simić-Miladinović

Gimnazijsko obrazovanje dugo je volšebno izmicalo reformskim procesima koji im sada gromko kucaju na vrata. Da se pod gimnazijskim krovom zadrži ono što je dobro, a promeni i unapredi ono što ne valja neodložna je namera nadležnih u prosvetnoj vlasti. A koji su to nesporni kvaliteti, ali i problematične tačke i manjkavosti sadašnje koncepcije školovanja u gimnazijskim klupama, vrh obrazovnog sistema pitao je nastavnike, direktore i stručne saradnike svih škola ovog tipa u Srbiji.

Pristigli odgovori 872 zaposlena u 84 gimnazije poslužili su kao građa za novu brošuru pod nazivom „Šta je dobro u našim gimnazijama, a šta treba menjati”. Prikaz stavova gimnazijskih radnika, kao deo detaljne analize trenutnog stanja u gimnazijama na kojoj će se temeljiti buduće promene, ovih dana objavili su Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja i Zavod za vrednovanje kvaliteta obrazovanja i vaspitanja.

Citat Dušana Radovića: „Moramo se potruditi da nam škole ne ostare, da nam se pre vremena ne umore i da ne ostare prosvetni radnici, da nam deca dolaze u školu svoje, a ne naše mladosti”, koji je jedan nastavnik naveo odgovarajući na pitanje šta bi u u gimnazijskom obrazovanju najpre trebalo promeniti, izdvojio se kao misao vodilja brošure, ali i predstojeće reforme.

Nosioci obrazovno-vaspitnog rada u gimnazijama ovaj vid školovanja uglavnom opisuju kao kvalitetno, holističko, temeljno, sveobuhvatno, svestrano, ambiciozno, ozbiljno, kolevku buduće akademske elite… Međutim, nije zanemarljiv procenat zaposlenih koji smatraju da je gimnazijsko obrazovanje zastarelo, preteško, nefleksibilno, neinovativno, preobimno, previše zahtevno, suviše tradicionalno i slično. Najčešće, i kao najvažniji kvalitet gimnazije, ističu da one najbolje pripremaju učenike za dalje školovanje na fakultetima, ali ubedljiva većina, čak 86 odsto profesora, prepoznaje da bi se određenim promenama ove škole morale unaprediti.

Među najupečatljivijim nedostacima zaposleni uviđaju da nema dovoljno gimnazijalaca, da je nastava dominantno predavačkog tipa, da bi preobimne programe trebalo skratiti i osavremeniti u znatnoj meri. Kao dobrodošlim promenama profesori se nadaju boljoj saradnji sa resornim ministarstvom i većoj podršci prosvetne vlasti. Priželjkuju da im plate budu veće, da se manje bave administrativnim poslovima i da imaju veću autonomiju u pogledu realizacije nastavnih planova i programa. Njihov je stav i da bi valjalo unaprediti način provere znanja i ocenjivanja gimnazijalaca, i to uvođenjem inicijalnih i standardizovanih testova. Gimnazijski predavači žele kvalitetnije udžbenike i da digitalne verzije školske literature budu dostupnije.

Prednosti školovanja u gimnazijskim klupama su dostizanje visokog nivoa opšteg obrazovanja, odlaganje odluke o budućem zanimanju, postavljanje obrazovnih temelja podmlatku fakultetski obrazovane društvene elite sa razvijenim radnim navikama i željom za celoživotnim učenjem i usavršavanjem, kako zaključuju profesori.

Iz njihovog ugla, potrebno je unaprediti maturski ispit, izmeniti dosadašnji koncept prevere znanja za kraj gimnazijskog obrazovanja, uvesti nacionalnu maturu kao uslov za upis na fakultete. Ako nadležni za reformu gimnazijskog školovanja uvaže sugestije nastavničkog kadra, gimnazijalci će dobiti više prostora za samostalni istraživački rad, gradivo će biti sažeto, broj predmeta smanjen, moderne tehnologije koristiće se obilato, kabineti će biti opremljeni savremenim nastavnim sredstvima, a nastava će prerasti u elektronsku.

Vaspitna uloga nije zanemarena

Nasuprot uvreženom mišljenju da škole, pa i gimnazije, slabo ostvaruju vaspitnu ulogu, rezultati analize stavova zaposlenih u gimnazijama svedoče da u ovim kućama znanja vaspitavanje učenika nije zanemarena funkcija školovanja. Većina profesora uverena je da se najznačajniji vaspitni uticaj škole na učenike zasniva na ličnom primeru ponašanja nastavnika. Najmanje je predavača koji smatraju da su „rad, red i disciplina” osnov školskog vaspitavanja, a umesto toga radije pribegavaju podsticanju solidarnosti, saradnje, tolerancije, uvažavanja različitosti, timskog rada i preuzimanja odgovornosti za sopstvene postupke. Kao važno za vaspitni uticaj nastavnici prepoznaju i jasno definisanje pravila i doslednu primenu nagrada i kazni, a kao pogodne aktivnosti za unapređenje vaspitnog rada navode: časove odeljenskog starešine, školske sekcije, dodatnu nastavu, pripreme za takmičenja, posete ustanovama kulture, studijska putovanja, ekskurzije, učestvovanje u humanitarnim akcijama…

Izvor: Politika

Podeli tekst: