Prva stanica Bolonja. Stanovnika ima kao Novi Sad, sa dodatnih 100.000 studenata. Ima najveću sačuvanu staru gradsku četvrt u Italiji koja je pod zaštitom Uneska.
Za Bolonju kazu da je pametna, crvena i debela, (pa meni je ime Bolonja) jer ima najstariji univerzitet u Evropi, jezgro grada je veliko i građeno od crvene opeke, a debela, pogađate, jer je hrana odlicna.
Bolonja je kolevka sosa bolonjeze, koga ovde služe isključivo sa taljatelama i jednostavno je perfektnog ukusa. Grad je prepoznatljiv po lukovima – tzv. portiko, tako da se 38 km moze proci ispod svodova a da se ne pokisne.
Glavni trg Piazza Maggiore, ili samo Piazza, koji na centralnom delu krasi Neptunova fontana, je mesto na kome možete videti mnoštvo turista i sve ono što grad nudi da bi im bilo zanimljivo, od uličnih svirača do restorana i prodavnica.
Posebno se ističu karabinjeri koji izgledaju kao da su pobegli iz spota Džordž Majkla i tačno poželite bar da vas legitimišu. Bolonja je prepoznatljiva i po tornjevima jer su nekada građeni ne bi li porodice preko njih pokazale svoj uticaj i bogatstvo.
Assineli i Garisenda su najpopularniji i nezaobilazan su deo fotografija na kojima se turisti smeškaju. Cene su pristojne, narocito ako ih poredim sa Amalfi obalom.
Bolonja, iako nije severna Italija, puno više podseća na nju, jer sa južnom, verovatno, nema puno mesta na svetu koji imaju veze. O tome ću u narednom obraćanju. Ukratko, izuzetno prijatan dan u Bolonji, Italijani nasmejani, ljubazni, komunikativni, dele komplimente bez ikakvog povoda, sto je deo tog italijanskog šarma. Puno mladih ljudi, razlicitih, šarenih i nasmejanih, da sam student rado bih tamo brusila svoju pamet i obrazovanje.
Bolonja je pun pogodak.
Autor: Snežana Vujanović
Izvor: Detinjarije.com
