Piše: Miša Đurković
Domaća javnost je u prethodnih godinu i po već dobrano upoznata s dešavanjima oko pripreme Građanskog zakonika u Srbiji koji bi prvi put od 1946. trebalo da reguliše kompletnu civilnu materiju. Polovinom prošle godine predlozi iz svih pet knjiga prerađeni su i spakovani u jedan poveliki jedinstveni nacrt koji se sastoji od 2838 članova. Posle njegovog objavljivanja označen je početak nove javne rasprave od otprilike godinu dana, nakon čega bi finalizovani nacrt trebalo da ode na vladu i u skupštinu.
Ovaj grandiozni poduhvat kojim je rukovodio akademik Perović uz saradnju profesora Orlića, profesorke Janjić Komar i drugih saradnika, predstavlja veliko dostignuće srpske pravne nauke, ali i dokaz da srpske društvene nauke, stalno potcenjivane i marginalizovane, imaju mnogo šta da ponude ovom društvu i državi.
Pročitajte i: Dokaza za to jednostavno nema
Prva knjiga odnosi se na opšti deo koji reguliše načela čitavog poduhvata; druga knjiga reguliše obligacije, treća se bavi stvarnim pravom, a poslednja, peta, reguliše nasledne odnose. Po ocenama stručnjaka koji prate ove oblasti, reč je uglavnom o uravnoteženom tekstu u kome je zakonopisac uspeo da nađe proklamovanu ravnotežu između kodifikacije postojećih normi i odnosa, s jedne strane, a s druge strane prostora za evoluciju prava u skladu s novim ekonomskim odnosima, institutima i međunarodnim obavezama.
Nažalost, ovo se ne može reći za četvrtu knjigu, koja reguliše porodične odnose. I u prethodnom periodu predložena rešenja s pravom su izazvala veliku i vrlo žučnu raspravu, a i prerađeni nacrt krenuo je u tom pravcu. Porodično-pravna materija u svakoj zemlji je jedno od najosetljivijih područja. No, u ovom slučaju zakonopisac je otišao daleko preko kodifikacije, s očitom namerom da revolucioniše porodične odnose u Srbiji (uključujući i značenje osnovnih kategorija, kao što je „majka”) i uvede niz novina koje su u najmanju ruku kontroverzne, a po mogućim posledicama veoma opasne.
Pročitajte i: Ko će nam decu vaspitavati
Ovde bih, međutim, najpre ukazao na niz dobrih rešenja koja je zakonopisac usvojio tokom prethodne rasprave i rada: povratak ljubavi i vernosti kao osnova braka, mogućnost za pravno važenje crkvenog braka, uvođenje alimentacionog fonda i generalne odredbe o podsticanju rađanja (iako su, nažalost, ispale gromoglasno najavljivane konkretne mere, poput penzije ili značajne posebne nadoknade za treće dete), uvođenje strožih kriterijuma za usvajanje dece od stranaca (koji su do sada, čak, povlašćeni), otežavanje, odnosno destimulisanje razvoda itd.
S druge strane, postoji niz veoma ozbiljnih problema od kojih bih ovde izdvojio nekih sedam momenata. Zakonopisac je, uprkos svim kritikama, ostao pri nameri da zabrani svako fizičko kažnjavanje deteta. Posebno je monstruozna varijanta 1 u članu 2218 u kojoj se svako fizičko kažnjavanje izjednačava sa zlostavljanjem deteta! Ne samo što je ovo dodatno mešanje države u porodične odnose i unošenje anarhije u porodicu, već se time otvaraju ogromni problemi za buduću praksu policije i pravosudnih organa.
