Griža savesti jedne majke: Sve sam mogla bolje (ili nisam?)

Deca su samo sada, u ovom trenutku, takva i nikada više. Već sledeći trenutak oni su drugačiji, pametniji i otkrili su nešto po prvi put u životu.

Piše: Milana Petrović

Nekada, dok uveče razmišljam o proteklom danu i sledećem danu, i nekim budućim danima, dok gradim i planiram, zamišljam i izmišljam, dođu na red i neki drugi poslovi, koji se ne tiču kuće i dece, a koje je trebalo da uradim. Onda me uhvati neka griža savest, pa i neki umor, pa još ako se pogodi da taj dan nije bio baš sjajan, onda nemam milosti prema sebi.

I zašto se ja nečeg uopšte prihvatam, i zašto ne mogu da se organizujem jer umesto da sam “tada i tada” sela da popijem kafu, mogla sam da uradim nešto drugo, korisnije, i kako nisam dovoljno uporna i kako se ne trudim i kako neke stvari mogu da radim mnogo bolje… Pa onda razmišljam i o ovom blogu, i zašto ja ovo uopšte pišem i kome je to zanimljivo, i šta ja imam da kažem- nisam se ni ugojila niti sam se slikala sa trbušnjacima, nisam psiholog ni pedijatar, ne ide mi sve u vaspitanju od ruke, ali ni ne mučim se nešto posebno. A to što ne znam ni koje mi je dužine kosa jer je gotovo uvek pokupljena u punđu, to je posebna priča… Opšti prosek. Što je, za mene, najgore. Nekada takve faze traju i po par dana.

I jedan dan, dok sam nervozno skupljala igračke po kući i krotila svoje crne misli, kaže meni Vukašin: “Mama, mi smo, ti i ja, drugari!”

Koja sam ja budala. Podlegla sam. Podlegla sam svim pritiscima.

Podeli tekst:

1 2 Sledeća strana