Naučnici sa Odseka za pedagogiju Univerziteta Harvard sproveli su 2020. godine nacionalno istraživanje o roditeljstvu. Ono što je studija pokazala je da jedan određeni stil roditeljstva oštećuje samopouzdanje i samopoštovanje dece. Tzv, „kritikujući“ roditeljski stil može dovesti do „lažnog ega“. Najuspešniji roditelji ne praktikuju kritički stil roditeljstva.
Kada je roditelj kritičan („Zašto ne možeš biti više kao tvoj brat?“) ili kad je roditeljska ljubav uslovljena („Očekujem sve petice ovog polugodišta!“), dete počinje da se oseća kao da je nedovoljno dobro. Kako bi se nosila sa tim bolnim osećanjima, ona nauče da sakriju ko su zaista, i postanu osoba kakva veruju da njihovi roditelji žele ili treba da budu.
To može dovesti do toga da razviju ono što psiholozi nazivaju „lažnim egom“ – veštačkom personom koja služi kao strategija za suočavanje, kako bi dobili ljubav i podršku koja im je kao deci potrebna. Posledica je osećanje stida, otuđenosti i nevoljenosti.
Vremenom, lažni ego može učiniti da biraju pogrešne prijatelje, partnere ili karijere, jer suštinski žive tuđi život.
Šta uspešni roditelji rade drugačije?
Roditelji koji podižu najjaču i najotporniju decu, stvaraju okruženje koje deci omogućava da prave greške i da se ne plaše neuspeha.
Možete i dalje voleti osobu, iako ne volite njen postupak. Kada jasno razdvojimo ovo dvoje, dete ne povezuje svoju vrednost sa svojim ponašanjem, bilo da je ono „dobro“ ili „loše“.
To ne znači da ne možemo imati očekivanja u vezi sa ponašanjem svoje dece. Samo moramo biti pažljivi u načinu na koji izražavamo te zabrinutosti. Kada se dete ponaša na način koji je nespojiv sa našim vrednostima ili očekivanjima, i dalje treba da pokažemo toplinu čak i dok izražavamo razočaranje.
Kako pokazati svojoj deci da ih cenite?
Toliko toga u našem životu roditelja se sastoji od toga da nateramo svoju decu da rade stvari koje ne žele da rade, da im prenosimo lekcije i pripremamo ih za budući uspeh. Ali nešto se gubi kada naši odnosi ne uključuju dovoljno vremena da prosto uživamo jedni u drugima, da cenimo ono što naša deca jesu sama po sebi.
Profesor psihologije sa Univerziteta Jork, Gordon Flet, kaže da je važno obratiti pažnju na one male, svakodnevne trenutke povezivanja sa decom. Da li se ozarite kada vaša deca uđu u sobu ili ih rešetate pitanjima („Kako si prošao/la na tom testu?“) da biste se oslobodili svoje anksioznosti?
S tim u vezi, psiholog Suzan Bauerfeld preporučuje da svoju decu bar jednom dnevno dočekujete kao da su porodični kućni ljubimci: sa potpunom, bezuslovnom radošću. To uključuje i fizičku nežnost i igru.
Profesor sa Njujorškog Univerziteta, Skot Galovej, se slaže. U svojoj knjizi „Algebra sreće: Beleške o potrazi za uspehom, ljubavlju i značenjem“, piše o svojoj mami: „Za mene je naklonost bila razlika između nade da neko misli da sam divan i vredan – i znanja da neko tako misli.“
Deca koja su odrasla u porodicama u kojima se razmenjuju nežnosti pokazuju manje depresije i anksioznosti i više saosećanja kao odrasli, pokazuje istraživanje Univerziteta Notr Dam.
Zato je igra sa porodicom toliko važna. Kada ne odvajamo vreme za igru, gubimo neke od najkvalitetnijih interakcija koje možemo imati sa svojom decom – potpuno se predajući zajedničkoj aktivnosti, u kojoj smo ravnopravni.
Izvor: Detinjarije.com
