Iako je hiperaktivnost “izmišljena” dijagnoza, mnogi pacijenti, ipak, dobijaju terapiju. Milioni mališana nepotrebno uzimaju medikamente samo da bi bili mirni ili da bi bolje učili.
POREMEĆAJ pažnje kod dece u poslednjoj deceniji dobio je sve epitete epidemije. Skoro svaki peti dečak starijeg školskog uzrasta (od 14 do 17 godina) u Americi ima dijagnozu hiperaktivnog poremećaja pažnje, pokazuju poslednji podaci američkog Centra za prevenciju i kontrolu bolesti. Tako nagli porast broja dece sa ADHD naveo je lekare da se zapitaju da li se ova dijagnoza olako „kači“ današnjoj deci. Dodatne sumnje pobudile su i neproverene informacije da je i sam „otac“ ADHD poremećaja pred smrt priznao da je ova dijagnoza – izmišljena.
Leon Ajsberg, psiholog i stručnjak koji je prvi definisao poremećaje u održanju pažnje i hiperaktivnost kao medicinski problem, priznao je da je farmaceutska industrija obilato koristila njegovu „dijagnozu“ i da deca dobijaju previše lekova za ADHD. To ne znači da neki mališani nemaju problem sa hiperaktivnošću i poremećajem pažnje, već da u njihovom lečenju nisu uvek neophodni lekovi. Pre terapije treba podrobno ispitati psihološke poteškoće i tražiti uzrok dečijeg ponašanja, objasnio je Ajsberg.
Uprkos tome, danas gotovo dve trećine dece sa dijagnozom ADHD dobija medikamente, koji kako tvrde lekari drastično popravljaju kvalitet života, ali vode ka zavisnosti, anksioznosti i ponekad psihozi.
Većina medicinskih eksperata se slaže da je ADHD, bilo da se javlja samo kao poremećaj pažnje, ili u sklopu sa hiperaktivnošću, posledica abnormalnog nivoa određenih hemikalija u mozgu. Taj poremećeni balans supstanci u mozgu sigurno donekle narušava kontrolu impulsa i mogućnost održanja pažnje.
Ranije je od tri do sedam odsto dece imalo dijagnozu ADHD, a poslednji podaci pokazuju da čak 15 odsto dečaka i sedam odsto devojčica školskog uzrasta u Americi pati od ovih problema. Danas samo u SAD više od 6,4 miliona dece uzrasta od četiri do 17 godina ima dijagnozu ADHD, što je porast za 16 odsto od 2007. godine, upozoravaju stručnjaci.
SLIČNI SIMPTOMI Posebno treba biti obazriv sa “lepljenjem” dijagnoze ADHD. Čak su i lekari nekada skloni da na osnovu dvominutnog upitnika ustvrde da je u pitanju ovaj poremećaj. Neka stanja i ponašanja mogu da liče na ADHD, a da dete uopšte nema poremećaj pažnje i hiperaktivnost, već neki sasvim drugi problem: anksioznost ili depresija, neotkriveni dijabetes, zlostavljanje, teškoće u učenju, autizam, zloupotreba droga, previše elektronskih uređaja, samo nemirno i živahno dete.
„To su astronomske cifre“, kaže dr Vilijam Graf, neurolog pedijatar iz Medicinske škole sa Jejla:
– Čak i onima sa veoma blagim simptomima se previše lako odredi dijagnoza, pa se s pravom sumnja koliku korist terapija može da donese deci koja su inače zdrava i kojima simptomi ne ometaju svakodnevni život.
Ipak, broj dece i tinejdžera koji će biti na lekovima za ADHD u bliskoj budućnosti će dodatno porasti, jer Američka asocijacija psihijatara planira da promeni definiciju ove bolesti, što će za posledicu imati još više dijagnoza.
Dok neki doktori smatraju da je veliki porast broja obolelih dokaz da se poremećaj lakše prepoznaje i bolje prihvata, drugi tvrde da milioni dece nepotrebno uzimaju lekove da bi bili mirni ili imali bolje rezultate u školi. Direktor centra za kontrolu bolesti dr Tomas Friden uporedio je propisivanje ovih lekova sa preteranom upotrebom analgetika i antibiotika kod odraslih.
Dodatni razlog da se bune oni koji sumnjaju u dijagnozu ADHD imaju zbog nedostatka egzaktnog metoda za utvrđivanje poremećaja. To ostavlja mnogo prostora za nesigurnosti pa i zloupotrebe. Lekari do dijagnoze dolaze jedino intenzivnim razgovorima sa roditeljima, pacijentom i učiteljima, odbacujući pritom druge moguće uzroke.
Eksperti navode više uzroka koji su doveli do eksplozije broja dece sa ovom dijagnozom. Osim olakog propisivanja terapije, za koju okrivljuju lekare, doktori naglašavaju da oni sami nekada trpe veliki pritisak od strane roditelja da im pomognu da srede ponašanje dece koja imaju problema sa učenjem i pažnjom.
– Norme društva nameću pritisak na roditelje i decu da ako ne sede mirno za stolom odmah dobijaju etiketu nenormalnosti i da je to stanje koje mora da se leči, umesto da se čeka da dete sazri i dostigne taj nivo razvoja – kaže dr Žerom Grupman, profesor medicine sa Harvarda i autor knjige „Kako doktori razmišljaju“.
Slični članci koji vas mogu zanimati:
Najnoviji tekstovi iz kategorije: REČ STRUČNJAKA
Vladeta Jerotić: Zašto dete uvek radi ono što mu je zabranjeno
„Roditelji se pitaju zašto dete uvek, kad bi mu otac ili majka rekli, recimo, nemoj to raditi, ili nemoj to jesti; ili evo ja sad moram da izađem, a imaš...
Zoran Milivojević: Beskonačno uživanje
Mala deca veruju svom telu, tako da sve što donosi neprijatnost doživljavaju kao nešto što je loše i štetno, dok sve što donosi prijatnost doživljavaju kao nešto što je dobro...
Porodica, braća i sestre: Da li redosled rođenja zaista utiče na našu ličnost
Teorija o redosledu rođenja kaže da to kada smo došli na svet utiče na našu ličnost, našu inteligenciju, pa čak i na uspeh koji ćemo postići u životu. Ali, da...
Šta ako vam se ne dopadaju prijatelji vašeg deteta?
Tokom predškolskog perioda i mlađih razreda osnovne škole, prijateljstva vašeg deteta su uglavnom modelovana od strane vas. Vaše dete se druži sa decom vaših prijatelja ili sa decom iz kraja,...
Čudo je ovaj Internet, svako može da piše šta mu padne na pamet.