Hleb – namirnica za poštovanje

Glavni i na stolu i u ritualu

Ri­tu­al­ni zna­čaj hle­ba ni­je da­nas mno­go ma­nji ne­go u dav­nim vre­me­ni­ma. Hleb­na žr­tva, ko­la­či­ći od ži­ta i slič­no uvek su bi­li osnov­ni tip žr­tve u kul­to­vi­ma mr­tvih. Hleb se če­sto osta­vlja na gro­blji­ma kao dar mr­tvi­ma, ko­ji od­no­se na­mer­ni­ci. Ka­da da­nas vi­di­mo pro­sja­ka, če­sta re­ak­ci­ja je da mu mi­lo­sti­nju na­me­nju­je­mo za hleb, i ne pri­ja nam po­mi­sao da će no­vac ve­ro­vat­no oti­ći na al­ko­hol, ci­ga­re­te, ili dro­gu. Hleb je osnov­na na­mir­ni­ca, od sred­njo­ve­kov­nih sli­ka poslednje večere, ka­da je na sto­lu oba­ve­zno hleb, do da­naš­njih so­ci­jal­nih me­ri­la ku­pov­ne mo­ći, gde je hleb uvek pr­va na­mir­ni­ca. Hleb kao te­lo Hri­sto­vo na­sta­vlja iz­u­zet­no sta­ru ri­tu­al­nu li­ni­ju, či­ji žr­tve­ni po­če­ci iz­gle­da­ju mrač­no, jer vo­de do ljud­ske žr­tve. U bal­kan­skom obi­ča­ju la­po­ta, već dav­no is­ko­re­nje­nom, sta­re lju­de, če­sto po nji­ho­voj vo­lji, ukla­nja­ju ri­tu­al­nim ubi­stvom: star­cu se na gla­vu sta­vi hleb, pre­ko to­ga hle­ba se spuš­ta smrt­ni uda­rac. Da­naš­nja di­je­tet­ska raz­miš­lja­nja o hle­bu u ve­li­koj me­ri pri­pa­da­ju ri­tu­al­no­me pod­ruč­ju. Hleb je tu du­go vre­me­na bio ta­bu (od hle­ba se go­ji), dok je na dru­goj stra­ni osnov­na di­je­ta za re­gu­li­sa­nje te­ži­ne i pro­ba­ve po­či­va­la na pre­pe­če­no­me hle­bu kao osnov­noj hra­ni. Ako se sa­gla­si­mo da je u pod­ruč­ju di­je­te­ti­ke hle­ba da­nas po­stig­nu­ta ra­zum­na me­ra, da­kle ume­re­na upo­tre­ba, na ono­me smo od če­ga smo po­če­li: na eko­no­mi­ji upo­tre­be hle­ba. U kult­nom ame­rič­ko­me fil­mu Bra­ća Bluz je­dan od dva bra­ta pro­ždi­re pe­če­ne pi­li­će, dok dru­gi je­de sa­mo pre­pr­žen be­li hleb (tost) bez iče­ga. Mar­kiz de Sad u svo­jim opi­si­ma mu­če­nja mla­di­ća i de­vo­ja­ka po­mi­nje di­je­tu is­klju­či­vo od su­vo­ga be­lo­ga hle­ba i vi­na, po­sle ko­je ne­ki od mu­če­nih na­pro­sto umi­ru. Do­du­še, isto­vre­me­no su pod­vrg­nu­ti i dru­gim vr­sta­ma mu­če­nja…

Hleb zahteva poštovanje

Ako na­pu­sti­mo ri­tu­al­no pod­ruč­je, osta­je još neo­do­lji­va pri­vlač­nost sve­že­ga hle­ba, ko­je­ga nač­ne­mo pre ne­go što do­đe­mo ku­ći. Ka­da ne­ma baš ni­če­ga dru­go­ga, po­stu­pi­će­mo kao u ot­me­nom nju­jorš­kom re­sto­ra­nu. Jed­nu od naj­lep­ših no­ći, uz mu­zi­ku i ples, do­ži­ve­la sam u skop­sko­me klu­bu, gde se slu­žio sa­mo hleb, ise­čen na koc­ke, pre­pr­žen i po­sut ri­ba­nim si­rom. Do­du­še, ni­je ne­do­sta­ja­lo vi­na. Na­su­prot de Sa­dov­oj tra­di­ci­ji, ko­mad su­vo­ga hle­ba na­mo­čen u vi­no je i da­nas omi­lje­ni do­ru­čak u Dal­ma­ci­ji, po­seb­no me­đu sta­ri­ji­ma. Uz stal­nu opo­me­nu mo­je maj­ke, da se hleb ne sme ba­ca­ti i da ga uvek tre­ba okre­nu­ti ko­rom na­go­re, po­mi­njem još upo­tre­bu sta­ro­ga hle­ba za po­ho­va­nje, i za ži­vo­tinj­sku hra­nu. Po­tro­ši­ti sve, sma­nji­ti mo­guć­nost da se smrt pre­ko ne­poš­to­va­no­ga hle­ba po­ja­vi kao ka­zna: hleb na hle­bu ozna­ča­va još uvek zna­ča­jan pro­stor ko­lek­tiv­no­ga se­ća­nja u ko­jem na­še ge­sto­ve kon­tro­li­šu dav­na pra­vi­la, stra­ho­vi i no­va po­tre­ba za uži­va­njem ko­jom se us­peš­no ma­ski­ra­ju. Poš­to­va­nje hle­ba ta­ko nas sko­ro sve sta­vlja u ve­o­ma star ob­lik za­jed­nič­ko­ga ve­ro­va­nja.

Odlomak iz knjige “Leteći pilav”, (Biblioteka XX vek, Beograd 2015.)