Štampana slova deca savladaju spontano, usput i “neobavezno“ u predškolskom (tzv. prepoznavanje slova) tako da se u prvom razredu, sa 6 godina startuje sa pisanim slovima. U predškolskom uzrastu velika pažnja se poklanja usmenom razumevanju pročitanih tekstova koje čita učitelj/učiteljica i postavlja pitanja, što predstavlja pripremu za najvažniji i najviše “vrednovan“ predmet u toku osnovne škole – čitanje sa razumevanjem. Kasnije u toku školovanja se čitanje sa razumevanjem obrađuje samo i isključivo na nepoznatim tekstovima.
U I i II razredu nema ni tekstualnih zadataka iz matematike, a ni pisanja sastava. Smatra se da je to neprimereno uzrastu, nema pomoći roditelja s obzirom da se sve radi u školi i nema domaćih zadatak do VI grupe (10 godina). Program dozvoljava deci teme koje stimulišu maštu i fantaziju tako da pišu priče/bajke uz koje je obavezna i ilustracija crtežom.
U školi postoji individualni rad, ali je mnogo više zastupljen grupni rad. Glavni moto/mantra koju učitelj ponavlja je “zajedno delimo – zajedno se igramo” ili kako je to moja razredna sedamdesetih govorila “svi za jednog, jedan za sve”. Dok deca vežbaju, sede po četvoro u grupi i imaju mogućnost kako da pitaju druga ili drugaricu, tako i učitelja, s tim što se pitanje postavlja pomoću kocke na kojoj stoji “?“ (pitanje za učitelja), “zelena tačka” (mene može neko da pita) i “crvena tačka” (trenutno sam zauzet). Učitelj šeta i usput pojedinačno odgovara svakom detetu na pitanje. Na taj način deca se stimulišu da pitaju, a i uče da budu strpljiva i da čekaju svoj red za odgovor. Tu se pravi razlika između mame koja uglavnom odmah reaguje na dečje pitanje i učiteljice, koja je “mama“ za 25-oro dece. Učitelj ima veći sto sa 4 dodatne stolice – tzv. sto za instrukcije. Kad primeti da neko nije shvatio, dobija dodatnu pažnju i individualno objašnjenje i kontrolu, dok ostali rade ono što im je zadato. Knjige su besplatne i koriste se isključivo u školi i to jedan komplet knjiga koristi grupa od četvoro dece.
U isto vreme ne moraju da rade svi iste zadatke. Ono što je bitno, je da deca nisu duže od 25 minuta posvećena jednoj temi/predmetu/materiji/igri i nema striktnog trajanja časa od 45 minita.
Inače, u predškolskom uzrastu u učionici postoji kutak za igranje, edukativne igračke i materijale, ali sve se radi po nedeljnom planu i programu koji je za svako dete unapred pripremljen i određenim magnetnim simbolima pored imena deteta naznačen. Deca koja predviđen dnevni program ispune imaju mogućnost slobodnog izbora, od zabavnih do edukativnih materijala. Kasnije, sa 10 godin,a sve je manje izbora u ponudi, pa na kraju ostaju samo stripovi i knjige iz biblioteke koju poseduje svaka učionica. Deci je petkom dozvoljeno da donesu igračku, ali je preporuka da to bude neka društvena igra ili igračka sa kojima se grupno mogu zabaviti.
Rekreativne ekskurzije od 7 dana ne postoje (smatralo bi se i veoma zahtevnim za učitelje, a i popriličnim izdatkom za roditelje, jer mnogi imaju 3-4 dece), ali postoje rekreativno-edukativni izleti biciklom ili na lokacije dalje od 10km uz pomoć taksi-roditelja-dobrovoljaca.
Inkluzija i savremene dijagnoze su uvek posebna i svuda aktuelna tema. Probleme sa vokabularom i razumevanjem pročitanog, rešava školski logoped dodatnom nastavom u malim grupama. Deca uglavnom povremeno izostaju sa časova veronauke, koje drži učitelj i odlaze kod školskog logopeda. Veronauka je predmet za opuštanje koji podrazumave čitanje dečje biblije, umesto bajki, a vremenom prerasta u filozofiju.
Posebni slučajevi dece koja ne mogu da se uklope u postojeći sistem (uglavnom deca sa ADHD, Aspergovim sindrom i autizmom) završavaju po preporuci u specijalnim školama u kojima se odvija nastava po istom programu u malim grupama sličnih. Neka deca kasnije u zavisnosti od intelektualnih sposobnosti i stručne procene o mogućnosti uklapanja i socijalizacije u novu sredinu, završavaju uspešno u redovnim srednjim školama na odgovarajućem nivou u skladu sa sposobnostima i mogućnostima.
I još jedna posebnost sistema, jedno zašto koje me najduže mučilo i proganjalo:
Dakle da ne bude zabune deca su mi u holandskoj školi poslednje 3 godine. Deca će vam biti ismevana da su iz Sirije, Sibira i tako redom jer nikako ne mogu da skapiraju da je Srbija. Isto maltretiranje trpiće zbog imena i prezimena koje holanski ni odrasli ni deca ne mogu da izgovore. Svako novo dete a posebno stranac je maltretirano gurano sve na finjaka da učitelj ne vidi. Na časovima nema discipline uvek neko diźe galamu a učitelji često nemaju nikakvu kontrolu. Isto je i za vreme testova na osnovu čijih rezultata će vaše dete moći ili ne da upiše srednju školu koju želi. Knjige ne smeju da se iznesu iz škole tako da ne možete da pomognete detetu u učenju. Nivo znanja koji imaju posle osnovne škole je kao 4 razred u Srbiji, bez ikakvog znanja o bilo čemu sem jeziku i osnovima matematike. Jedva nauče imena provincija i većih gradova. Engleski ako ih sami ne naučite u školi će naučiti do 150-200 reči. Srednje škole su usko stručne i ako se ne borite sistem lako može da odluči da vam je dete za vozača kamiona za smeće iako je samostalno pokazalo inicijativu da uči za lekara, veterinara, programera, inženjera. Dakle ako želite da vam dete završi baš ono što ga interesuje i u čemu uživa. Makar ga za fakultet-višu školu vratite u Srbiju makar moralo da polaže neke diferencijalne ispite. Ovde štancuju fizikalce i menadžere ostalo ako se posreći vašem detetu. Ona fora da su ovde deca srećnija važi za holandsku decu. I ove koje su morali da prime sa bliskog istoka. Stomatolozi su užas. Dakle samo da ne završite kod lekara. Fizičko je kao da ga nema, ako to ne preuzmete na sebe dete će patiti. Teško ćete naći posao plaćen dovoljno da bi živeli u Holandiji bez znanja jezika. Vazduh je super čist, hrana je ukusnija i najčešće jeftinija. Svuda se stiže biciklom i imate slobodu kretanja kakvu do trenutka preseljenja niste osetili. Vraćanje u Srbiju dolazi u obzir samo zbog dečijeg obrazovanja, a za lekarske kontrole obavezno odvojite 7 dana godišnje i uradite ih u Srbiji. Lekari ovde ne umeju ni osip kod deteta da izleče ljudski.