Zašto učitelji ne praktikuju da nekog posebno pohvale pred celim razredom, kao primer uz reči “da se svi ugledate na njega”?
To ne postoji. Učitelj se lično obraća detetu standardnim frazama “dobro si to uradio”, “super za tebe”, “mnogo bolje nego prošli put” ali da si izuzetan i poseban i da se izdvajaš od drugih, to nikako. Zašto?
Jednostavno – stvara nesigurnost kod druge dece, kao i spontanu zavist i nezdrav rivalitet.
Neke od slobodnih spontanih aktivnosti kao predah u radu su grupno pravljenje kolača, nastava u školskom dvorištu, sedenje i čitanje na fensteru, pravljenje čestitki i poklona roditeljima za rođendan ili jedni drugima za Svetog Nikolu. Ali to nikako nisu neke aktivnosti koje imaju svoj sedmični ritam, već predah varijacije koje deci pomažu da lakše podnesu porast obaveza i odgovornosti.
Iako spominjem uzrast od 10 godina, mislim na predškolsko, jer škola u uzrastu od četvrte do desete godine upravo tako deluje.
Često sam se kao roditelj u tim vremenima pitala kako će deca sa tako laganim i opuštenim tempom stići do željenih visina i ozbiljnih zahteva. Kasnije sam shvatila da su zahtevi u srednjoj školi na mnogo višem nivou nego u Srbiji i da je moguće sa tim “malo” stići daleko i postići mnogo.
Ne postoji bolji školski sitem. Postoji samo jednostavniji, autonomniji, spontaniji i realniji, a uz sve to i pravedniji sistem, po meri za svakoga (ili možda većinu) sa svim svojim manama. A mane ne treba da zabrinjavaju, jer „Every disadvantage has its advantage.“
A suština takvog sistema počiva na Balesovoj metodi, odnosno piramidi učenja (Balesovoj piramidi) i kombinaciji aktivnog i pasivnog učenja na delu.
U osnovi Balesove metode, a posebno kod dece, dominantna je interakcija u grupi u kojoj se vrši klasifikacija delova i sekvenci, sumiranje i analiziranje, kao i podela posla u grupi. Posebna pažnja poklanja se odnosu pojedinca prema drugima u grupi, definisanju problema, postavljanju pitanja i davanju odgovora, pozitivnim i negativnim reakcijama, ali i negovanju uzajamnog poštovanja i uvažavanja.
Smatra se da insistiranje na timskom radu u obrazovanju znači širom otvaranje vrata razvoju svesti o zajedničkom nacionalnom interesu kasnije. A razvijanje individualnosti dovodi do mentaliteta razjedinjenosti i nesloge na nivou naroda.
I to je taj smisao igre. A ako hoćeš da igra što duže traje i da bude što duže zabavna, onda se pridržavaj Cruyffovog pravila:
“Don’t run so much. You have to be in the right place at the right moment, not too early, not too late. “
Jer naša deca su kao kolači. Za dobar i ukusan kolač nisu dovoljni sastojci, presudna je količina i redosled sastojaka. Dekoracije i fondan neće kolaču dati bolji ukus.
Izvor: Detinjarije.com
Dakle da ne bude zabune deca su mi u holandskoj školi poslednje 3 godine. Deca će vam biti ismevana da su iz Sirije, Sibira i tako redom jer nikako ne mogu da skapiraju da je Srbija. Isto maltretiranje trpiće zbog imena i prezimena koje holanski ni odrasli ni deca ne mogu da izgovore. Svako novo dete a posebno stranac je maltretirano gurano sve na finjaka da učitelj ne vidi. Na časovima nema discipline uvek neko diźe galamu a učitelji često nemaju nikakvu kontrolu. Isto je i za vreme testova na osnovu čijih rezultata će vaše dete moći ili ne da upiše srednju školu koju želi. Knjige ne smeju da se iznesu iz škole tako da ne možete da pomognete detetu u učenju. Nivo znanja koji imaju posle osnovne škole je kao 4 razred u Srbiji, bez ikakvog znanja o bilo čemu sem jeziku i osnovima matematike. Jedva nauče imena provincija i većih gradova. Engleski ako ih sami ne naučite u školi će naučiti do 150-200 reči. Srednje škole su usko stručne i ako se ne borite sistem lako može da odluči da vam je dete za vozača kamiona za smeće iako je samostalno pokazalo inicijativu da uči za lekara, veterinara, programera, inženjera. Dakle ako želite da vam dete završi baš ono što ga interesuje i u čemu uživa. Makar ga za fakultet-višu školu vratite u Srbiju makar moralo da polaže neke diferencijalne ispite. Ovde štancuju fizikalce i menadžere ostalo ako se posreći vašem detetu. Ona fora da su ovde deca srećnija važi za holandsku decu. I ove koje su morali da prime sa bliskog istoka. Stomatolozi su užas. Dakle samo da ne završite kod lekara. Fizičko je kao da ga nema, ako to ne preuzmete na sebe dete će patiti. Teško ćete naći posao plaćen dovoljno da bi živeli u Holandiji bez znanja jezika. Vazduh je super čist, hrana je ukusnija i najčešće jeftinija. Svuda se stiže biciklom i imate slobodu kretanja kakvu do trenutka preseljenja niste osetili. Vraćanje u Srbiju dolazi u obzir samo zbog dečijeg obrazovanja, a za lekarske kontrole obavezno odvojite 7 dana godišnje i uradite ih u Srbiji. Lekari ovde ne umeju ni osip kod deteta da izleče ljudski.