Igrati se sa detetom znači stvoriti prilike za dete da saznaje, otkriva i ovladava svojim veštinama i svetom koji ga okružuje. To, takođe, za roditelja znači šansu da upozna način na koji dete misli, zaključuje, oseća i doživljava. Zato se veština roditelja da kreira stimulativno okruženje za dete i prilike da uči kroz igru u domu, smatra jednom od temeljnih veština kvalitetnog – podsticajnog roditeljstva”, ističe Jelena Branković.
Roditelji često zatrpavaju decu igračkama, ali, kako kaže Ivana Mihić sa odseka za razvojnu psihologiju Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, igračke nisu ono što čini igru posebnom, izazovnom za dete, niti ono što doprinosi razvoju. “Iako se odnos i uloga odraslog u igri deteta menja kako dete raste, ključni aspekti kvalitetnog učešća odraslog ostaju isti i tiču se zapravo senzitivnosti – osetljivosti na potrebe deteta. Odrasli bi, i u igri, ali i u drugim aspektima brige o detetu, trebalo da situaciju vidi iz detetove perspektive (onako kako je dete doživljava), prati detetovu inicijativu i interesovanja, pruža detetu osećaj sigurnosti i uvaženosti, podstiče detetovo samopoštovanje i autonomiju”, kaže ona.
“Kada je dete sasvim malo – odrasli je za njega nezamenljiva ‘igračka’, a interakcija sa njim – najzanimljivija igra. Deca uče zahvaljujući interakciji i razmeni koja se dešava sa drugima. Bebe tako najviše uče i najviše se razvijaju zahvaljujući interakciji sa roditeljem. Ta interakcija bi trebalo da bude na inicijativu deteta, puna pozitivne razmene (osmeha — mi kažemo – širokog nasmešenog lica koje odobrava i čeka da dete uspe ili nastavi komunikaciju), tempo razmene između odraslog i bebe bi trebalo da je spor – tako da detetu daje dovoljno vremena da integriše sve šta čuje, vidi, doživljava i ponudi svoj odgovor kao nastavak interakcije. Sa bebama se igra imitacijom, zvukovima, dodirom, pokretima, glasovima, izrazima lica…”, pojašnjava Ivana Mihić.
Jelena Branković kaže da je igra proces kojim rukovodi dete – dakle daje mu šansu da upravlja, delegira, donosi odluke, osmišljava pravila. “Igra je proces bogat prilikama za istraživanje emocija (i svojih, ali i emocija drugih), zahtevima za socijalnu razmenu, komunikaciju, širenje rečnika i znanja, izazovima za pokrete različitih vrsta – prstiju, tela, kombinaciju pokreta, izazovima za logičko razmišljanje, zaključivanje o uzrocima i posledicama, osmišljavanje likova, zapleta i slično. Igra je proces u kom se dešava celoviti razvoj. Zato je mogućnost roditelja da u igri učestvuje, zapravo privilegija staratelja.”
Profesorka dr Živka Krnjaja, sa Instituta za pedagogiju Filozofskog fakulteta, kaže da su deca po prirodi istraživači, prirodno su radoznala, sa urođenom motivacijom da uče, a da su roditelji, kao što znamo, prvi i najvažniji vaspitači svoje dece, i znamo da svi roditelji žele da im dete bude srećno, zadovoljno i da se oseća ostvareno. “Iz toga sledi da su roditelji zainteresovani da se uključe u obrazovanje svoje dece, ali ne tako da im se zadaju domaći zadaci ili smišlja jedna po jedna aktivnost sa njima, koja više služi da se evidentira kao ‘održana’ nego što roditelji mogu naći smisao i prepoznati čemu služi u vaspitanju dece i u podršci njihovoj roditeljskoj ulozi.” Profesorka Krnjaja kaže da je mera u učenju deteta predškolskog uzrasta u obezbeđivanju povezanosti između igre i učenja, tako da igra i učenje nisu odvojeni ili suprotstavljeni. “To ne znači da je deci prepušteno da se samo igraju u vrtiću, niti da je sve igra. Isto tako to ne znači da se igra podređuje ciljevima učenja koji su unapred postavljeni do te mere da je sve unapred poznato i u potpunosti vođeno od strane vaspitača, jer onda to nije istraživanje nego reprodukovanje. To znači da je igra važna zbog toga što je igra najviši oblik istraživanja i da sve druge aktivnosti u vrtiću koje nisu igra treba organizovati prema igrovnom obrascu, odnosno tako da su zasnovane na istraživanju, neočekivanosti, upitanosti, otvorenosti, dobrovoljnosti.”
Kako raste, dete ima mogućnost da ovlada različitim vrstama igre. Neke od njih su strukturirane (društvene igre, ples, slikanje, sport), a veliki broj njih je nestrukturiran – crtanje, sviranje, pravljenje od gline ili plastelina, građenje, maskiranje, pretvaranje, igre ulogama, kaže Jelena Branković.
“Dobar podsticaj za nestrukturirane igre mogu da budu priče koje sa detetom čitate. One nude ideje za likove, radnju, doživljaje i zaplete koje možete proigravati, ili ih menjati – davati drugo rešenje za zaplet, menjati osobine lika ili unositi nove elemente radnje, novi prostor gde se radnja dešava, povezati više različitih priča – pa napraviti priliku da likovi iz jedne pomažu likovima iz druge priče i slično.
Nestrukturirane igre nisu planirane. Njih pokreće mašta, sloboda u razmišljanju i delanju. Zato su i za odraslog prilika da uživa, razvija svoju fleksibilnost i očuva veštinu učenja kroz igru za ceo život.”
Izvor: Nedeljnik
Kako je izumiranje igre dovelo do porasta mentalnih poremećaja
Ovog maja, u Nju Džersiju održana je TEDx konferencija posvećena igri i igranju. Jedan od govornika bio je i profesor psihologije na Bostonskom koledžu
Najzabavnije igralište na svetu – napravljeno je od đubreta!
U Velikoj Britaniji postoji igralište koje je sušta suprotnost onima od plastike živih boja sa gumenom podlogom, na kakva smo danas navikli.
