Autor: Dragana Tomašević
Da, došlo je to doba godine kada strahujem da će moj klinac prepoznati ćaleta kada zazvoni na vrata maskiran u Deda Mraza. Ne želim da se razočara misleći da ga foliramo, ne želim ni tata da se rastuži kada vidi da mu se rođeno dete ne raduje „jer je to samo on“ … strahujem i zbog činjenice da se polako primiče taj dan kada ću morati da mu priznam …
Ne želim da izgovorim „znaš sine, Deda Mraz ne postoji, lagali smo te da bi pojeo ručak, popio lek, naučio da sedneš na nošu“, a magija koju donose praznici nestane, jer šta je sledeće? Moraću da mu kažem da princeze ne postoje, da su vretena odavno nepotrebna i da njegov omiljeni Petar Pan ne bi poleteo ni kada bismo ga za avion zakačili …
Želim da veruje u lepo, uživa u njegovim bajkama, pričama o sirenama koje su glas prodale za noge, lepim princezama koje kuvaju patuljcima, čak i devojčicama koje mame opušteno šalju da tumaraju šumama kako bi bolesnim babama odnele supu.
Želim da nastavi da radi sve one stvari koje me, priznajem, ponekad jako nerviraju:
„Stavi mi kaiš, kraljević nosi kaiš … ne taj kaiš, onaj! Uzmi onaj tatin, taj je za velike kraljeviće. Nisi ga lepo zakopčala. E, tako … gde mi je mač? Onaj mač? Onaj što ide u kaiš, znaš? Ne, pogrešila si, onaj s drškom da džin ne može da me udari po prstima. Taj mač. Vidiš, ja ga ovako stavim. Tako. Sad je sve u redu. Gde mi je plašt? Stavio sam plašt tamo, iza kreveta, da ga ne nađe Valdar. Eto ga. Stavi mi plašt. Ovde preko ramena. Ne diraj mi kaiš, vidiš da imam mač u njemu, iseći ćeš se! Jesi mi vezala? E, sad si mi pomerila kaiš! Stavi mi kaiš ponovo. Čekaj da izvadim mač. Sad stavi kaiš. Jesi zategla?“
Možda je ovo vama previše, sigurna sam da vas je smorilo dok ste čitali, a kako je meni kada to uradim 86 puta dnevno? Kada mi svaki put krcnu kolena kako bih čučnula do trogodišnjaka koji misli da će svim tim što sam zakopčala, skinula, zavezala i na kraju opsovala, spasiti Auroru? Pomalo naporno, dobro, malo više … ali i prelepo.
Da, najbolje je dati primer detetu da kada pogresi, tj slaze, treba da nastavi da laze da bi opravdalo, tj sakrilo svoju laz.Mislim da je ipak mudrije nauciti dete da prizna kad je pogresilo i da se izvine.Naravno, veca je poteskoca tome nauciti odrasle.