Piše: Dragana Aleksić
U radu sa roditeljima često se susrećem sa njihovom konstatacijom da dete neće da uradi to što se od njega očekuje i da je to okidač koji pokreće niz „problema“. Na moje pitanje – A, da li ste rekli naglas to što očekujete?, odgovor je najčešće – Pa, nema potrebe, podrazumeva se da zna da treba TO da uradi! Hm, dragi roditelji, imam jednu važnu stvar da vam kažem – ništa se ne podrazumeva ako se ne kaže i ako nije uspostavljeno kao pravilo!
Evo za početak jedne kratke priče koja će vam slikovito predstaviti kako (ne) funkcionišu očekivanja: „Bila jednom četiri čoveka po imenu Svako, Neko, Bilo ko i Niko. Trebalo je obaviti jedan vrlo važan posao i Svako je mislio da će ga Neko obaviti. Bilo ko je to mogao učiniti, a Niko nije hteo. Neko se zbog toga naljutio jer je to bio posao za Svakoga. Svako je opet mislio da bi ga Bilo ko mogao obaviti, ali Niko nije shvatio da ga Neko ne želi obaviti. Na kraju je Svako krivio Nekoga, jer Niko nije učinio ono što je mogao uraditi Bilo ko.“
Verujem da vam se bar jednom u radnom okruženju desila ova situacija. Ne kaže se uzalud da su pretpostavke/očekivanja, majka svih problema. A sad se vratite korak unazad i još jednom se podsetite vaših očekivanja od deteta…
Mnogi nesporazumi i nesuglasice, rasprave, pa i „optužbe“ na račun deteta, mogu se jednostavno preduprediti efikasnom i ciljanom komunikacijom. Koji god vaspitni model da imamo mi moramo da komuniciramo, i to radimo verbalno i neverbalno, ali često se dešava da upravo ovih neverbalnih poruka nismo ni svesni – izraz lica, gestikulacija, govor tela… A verovali ili ne čak 55% svake informacije se prenosi upravo neverbalno, 38% je boja, ton i visina glasa, dok samo 7% čini njen sadržaj!
