Infantilnost – nezrelost čoveka, zastoj u razvoju ličnosti koja se ispoljava kroz ponašanje ko ne odgovara očekivanom za određeni uzrast. Infantilni ljudi nisu samostalni u odlukama i postupcima, kod njih je izražena nekritičnost prema sebi i povećana zahtevnost od drugih prema sebi. Kod njih su prisutne kompenzatorne rekcije kao što su fantazije koje zamenjuju realnost, egocentrizam, egoizam.
Etimologija reči – od latinske reči infantilis „dečiji, mladalački“, infans „dete“.
Infantilnost je stanje kada ponašanje ličnosti ne odgovara uzrastu.
Ličnost se razvija u određenim fazama. Način ponašanja, koji odgovara fazi razvoja koju smo prošli, ne izčezava načisto. Ali, to što je bilo prirodno i normalno u određenoj fazi, kasnije postaje neprirodno. Na primer, slabost, bespomoćnost, kapric, inaćenje, uvredljivost, za dete su prirodan i opravdan način ponašanja. Pomoću kaprica dete pokušava da utiče na odrasle i da upravlja njihovim ponašanjem, da bi zadovoljilo svoje potrebe. Kada mu je loše ono plače, a plač je jedna vrsta poziva u pomoć na koji se roditelji i odrasli odazivaju.
Ipak, ako te crte ostaju i kod adolescenta, mladih ili čak odraslog čoveka, onda ih mi nazivamo infatilnim crtama ponašanja, a naličje tih crta – infantilnost. One svedoče o tom da se u razviću ličnosti desio prekid izazvan različitim okolnostima, pre svega nepravilnim uticajem odraslih. Isto tako je adolescentu svojstven maksimalizam: kod njega postoji samo crno i belo, a polutonove ne primećuje. To je prirodno za adolescenta, zato što tek počinje da osmišljava i usvaja moralne norme, tek počinje da gradi predstavu o dobru i zlu. Po meri rasta čovek počinje tananije da razlikuje uzroke čovekovog ponašanja i prestaje da bude maksimalist: u njemu se pojavljuje više trpeljivosti, sposobnost da prihvati drugog čoveka u sveukupnosti njegovih crta karaktera, pozitivnih i negativnih. Crte maksimalizma su svojstvene za adolescente dok su za odrasle znak infantilnosti.
Koje su to infantilne crte karaktera?
Prvo: stremljenje da se manipuliše drugim čovekom. Dete manipuliše roditeljima, egoistički ih primoravajući da ispune njegove potrebe, ne uzimajući u obzir njihove mogućnosti, zato što ih ne razume. Urlanje, inaćenje, ljutnja i zahtevi se od strane deteta primenjuju nimalo ne uzimajući u obzir potrebe odraslih. Dete smatra da se majka nikada ne umara, da je otac najjači od svih i da može sve, da su roditelji obavezni da se zanimaju samo njime. U svojim zahtevima dete je egoistično i njegovo glavno oružje dejstvovanja jeste – prinuda na sve moguće načine. Ako se kod zrelog čoveka pojavi želja da utiče na ponašanje drugoga, on će pre svega da uzme u obzir interese i želje drugog čoveka, da bi kod njega probudio želju za tim koracima u kojim bi se realizovali njegovi planovi.
Drugo: zavisnost, nesamostalnost. Dete je apsolutno zavisno od roditelja. Svaki korak u njegovom razvoju predstavlja novo polje aktivnosti u kojem ono stiče samostalnost. Najpre počinje da jede samo, da se samo oblači, kasnije samo sebi bira drugove, igre, vrstu zanimanja. U svakom društvu je postojao neki sopstveni prosečni tempo sticanja nezavisnosti kod ljudi. On se određuje načinom života, opštim karakteristikama kulture. Na primer, dvadesetogodišnji student je zavisan od roditelja, ako ne prima stipendiju i ne želi, ili ne može, da nađe sebi usputni posao da bi popunio svoj budžet. Dok je pre otprilike sto godina dvadesetogodišnji čovek koji je živeo na selu, kao pravilo, već vodio svoje domaćinstvo. Zavisnost može biti materijalna, moralna, emocionalna. Ako mlada porodica konstantno ima potrebu za pomoći od strane roditelja, onda je ona zavisna. Zavisnost može da bude moralno-emocionalna, čak i ako su materijalno nezavisni. Mlada žena, na primer, pri prvoj svađi s mužem uzima svoj kofer i beži mami. U drugoj porodici mlad muž sve odluke donosi samo uz saglasje roditelja.
Treće: socijalno upoređivanje. U procesu vaspitavanja dete stalno upoređuju sa drugima. Tako mu daju do znanja šta je dobro, a šta loše. To je neophodno radi izgradnje potrebnih crta ličnosti. Za dete je prirodno da zavidi drugom, da se ponosi onim što on ima, a drugi nema, da oseća ljubomoru povodom roditeljske ljubavi. Sva ta preživljavanja su mogućia samo na osnovu socijalnog upoređivnja. S razvojem emocionalne zrelosti i individualnosti uticaj socijalnog upoređivanja se smanjuje. Ličnost počinje sama po sebi da izgrađuje kriterijume upoređivanja. Čovek više ne upoređuje sebe sa drugima nego sa samim sobom, kakav je bio ranije, ide putem samousavršavanja, a ne upoređivanja sa drugima. U vezi s tim kod njega se smanjuju zavist, sujeta, ljubomora, primitivno upoređivanje sebe sa drugima. Ako su te crte ipak ostale, one se sada smatraju za infantilne.
Četvrto: nemilosrdnost i surovost prema drugima, nesposobnost da se saoseća i shvati stanje drugog čoveka. Dete loše razume odrasle. Njegov svirepi egoizam se ispoljava u svemu, zato što ono zna samo za svoje potrebe. Ono uopšte ne razmišlja šta hoće drugi. Ja uživam u razonodi i opštenju s društvom, zaboravio sam da javim roditeljima gde se nalazim, zaboravio sam na majku koja se nalazi u mučnoj neizvesnosti… Znači da se ponašam kao dete, ne shvatajući svoju bezobzirnost.
Do određenog uzrasta za infantilnost dece su krivi roditelji koji ne usklađuju svoj odnos prema deci sa tempom njihovog razvoja. U adolescentskom periodu dolazi do slivanja uticaja roditelja i društva. Društvo u kome se svako vrednuje po ceni i količini stvari koje su mu obezbedili roditelji, a ne po kvalitetima ličnosti i sposobnostima, nesumljivo će pomoći da se još više ukoreni infantilnost. Ako se adolescenti takmiče među sobom u tome koliko novaca mogu da izvuku od svojih „staraca“ i koliko čiji otac zarađuje, oni već ne upoređuju sebe nego svoje roditelje. Takvo društvo potpomaže degradaciju ličnosti, zapečaćuje infatilnost njenih članova i čini ih savršeno bespomoćnim u susretu sa realnim životom. Zato je svako ko želi da postane ličnost, dužan da napusti takvo društvo i da nađe sebi dostojan kolektiv.
Infantilnost, takođe, potpomažu i neki stariji, čak i odgovorni ljudi, npr. rukovoditelj preduzeća, koji nekog prima na laku, fiktivnu dužnost zato što ga je nazvao njegov otac… i mnogi drugi. Protiv takvog višestrukog dejstva raznih faktora koji izazivaju infatilnost, neki mladi ljudi povremeno protestuju na svoj način: postupaju nasuprot volji roditelja, beže od kuće da bi se sami probili kroz život, potpuno prekidaju sve odnose s roditeljima. Ja ne odobravam takve postupke zato što oni sami nose infantilan karakter. Roditelji su dostojni uvažavanja i odrastao čovek ne mora da im u svemu protivreči, mada, može biti da roditelji i nisu bili u pravu.
Kada si već odrastao i svestan si sebe, razvijaš svoju samosvest, tada je tvoj prvi dug da blagotvorno utičeš na svoje roditelje. Volja i disciplina skriveni iza poslušanja i uvažavanja prema onima ko nas je podigao i vaspitao, možda čak i pogrešno, treba da se demonstrira ne naazrušavajući odnos nego suptilno i zrelo. Mladići i devojke su dužni da ozbiljno porazmisle o brizi o roditeljima i tome kako im ukazati pomoć u životu, čak i pre nego im je ta pomoć zaista potrebna. To nije tako teško. Ako zarađuješ novac, unesi ga u fond porodice, čak ako roditelji i ne nastoje da ti trošiš na njihove prohteve. Budi trpeljiv prema roditeljima, pomozi im da i sami budu trpeljiviji. Razvijaj kod njih uverenost da će biti voljeni i da ćeš se ti o njima brinuti, da ih voliš. Ti još nemaš mnogo iskustva, ali kod tvojih roditelja su snage već poprilično istrošene. Pokazuj brigu o njima i tako ćeš prevazići crte svoje infantilnosti. I znaj da ne samo njih nego i tebe – čeka starost.
Izvor: Poznaj sebe
