Bojana Vojnović je predstavnica generacije mladih koji znaju šta sadašnje vreme zahteva u profesionalnom smislu – da se stalno menjaš, učiš, razvijaš, da „čekam posao“ više ne postoji kao fraza u srpskom jeziku, da mora da se misli stalno i na više koloseka a ne samo dok se traži „kombinacija“ za sigurno radno mesto na kome se čeka penzija. Zbog toga smo je pozvali da sa nama podeli svoju perspektivu i iskustva na temu koja je današnjim roditeljima veoma važna – kako savetovati i usmeriti dete u savremenom svetu?
Šta Bojana ima da kaže o sebi?
Što se tiče mog trenutnog posla on je šarenolik i podrazumeva više stvari. Trenutno sam na poziciji osobe koja vodi marketing odeljenje i operacije jedne mlade tehnološke firme, u narodu poznato i još kao start up, po imenu KleverCargo. Već skoro četiri godine sa koleginicom vodim online magazin Amplitude, a poslednje dve godine, kada ugrabim vremena, radim i kao konsultantkinja za razvoj mladih firmi i njihovo pozicioniranje na tržištu – takođe mahom za mlade tehnološke kompanije.
U osnovi sam obožavateljka dobrih diskusija, specifičnih vina i zvuka morskih talasa. Volim da se opustim uz knjigu, bossa nova-u i neku seriju gde je jedini uslov da se priča španski.
Što se tiče mog formalnog obrazovanja – diplomirala sam na odseku za komparativnu književnost sa teorijom kulture na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Neformalno sam se edukovala gde sam stigla – od online kurseva na Udemy-u, preko online modula poznatih univerziteta poput Whartona, do NLP programa.
Kako je izgledao tvoj dosadašnji životni put?
Zavisi koju perspektivu zauzmemo. 🙂 Odrasla sam na selu, sazrevala u gradu. Obe ove sredine pružile su mi priliku da uzmem ono najbolje i da stasam u – za mene – uspešnu osobu.
Odrastanje na selu, na primer, omogućilo mi je da izgradim nesalomive radne navike i sposobnost da istrajem u ciklusima i kada ima šta da se ubere i kada se čini da je sve propalo – jer znam da se tada zapravo priprema i seje ono što kasnije treba da nam dođe na uživanje.
Grad sa druge strane mi je pružio mnogo poznanstava, drugačijih perspektiva i mogućnosti. Takođe, već od prvih dana fakulteta mogla sam da nađem honorarne poslove koje sam mogla da uklopim kako u raspored na fakultetu, tako i u svoj lični i karijerni razvoj.
Na primer, radila sam u bilingvalnom vrtiću gde sam mogla da razvijam kako svoje didaktičke, pedagoške i komunikacione veština tako i recimo svoje znanje francuskog jezika. Uporedo, radila sam i organizaciju događaja što mi je izgradilo otpor na stres, i mogućnost da prevalim enormne napore i količine zadataka – što će se posle pokazati – jeste osnova za rad u digitlanim industrijama.
Sa druge strane, leti sam radila ne tako fensi poslove kao što su ređanje robe u supermarketima i konobarisanje. Na ovakvim poslovima sam zapravo najviše naučila o ljudima, i to razumevanje koje sam razvila tada ne izneverava me ni dan danas.
Ulazak u svet digitala je zapravo bio slučajan – nakon povratka sa stipendirane razmene zaposlila sam se u jednoj marketinškoj agenciji, sa ciljem da pokrijem sebi stan i hranu dok ne položim zaostale ispite nakon te iste razmene. Oduševila sam se onim što me je sačekalo sa one strane interneta, i nastavila sam da se razvijam u tom pravcu.
Sledeća najveća poslovna prekretnica je bila kada sam se na prijteljičinu preporuku zaposlila u svom prvom tech startap-u, koji je u potpunosti poslovao na američkom tržištu, i imao zaposlene sa skoro svih kontinenata. Hrabrost i ludost da uđem u nešto za šta nisam znala u tom momentu šta je, niti koliko ne znam za tu poziciju, bilo je ono što me je zapravo lansiralo karijerno.
Kakva je bila uloga tvojih roditelja u tvom profesionalnom razvoju?
Podržavajuća. Na tome sam im beskrajno zahvalna. Nikada me nisu sputavali niti nametali svoju volju. I kroz sve faze školovanja i karijernog početka bila sam iskreno užasnuta sudbinama svojih vršnjaka kojima su roditelji određivali šta će da upišu, kojim putem da idu. Srednje škole, fakulteti, prvi poslovi. Iskreno, od mojih vršnjaka – 95% ljudi koje znam ili su napustili te fakultete, ili rade neke poslove koji ih uništavaju fizički i psihički, bez ikakvog realnog materijalnog privretka. I ono što mi je najstrašnije – ne veruju da mogu i zaslužuju bolje.
Mene su roditelji naučili da mora da se radi, ali i da svako ima pravo na izbor. Jer samo tako zapravo možemo da budemo odgovorni za sebe i svoj život – kada mi napravimo izbor i nosimo se sa posledicama – i dobrim i lošim. Jer bez prava na grešku nema učenja i nema napretka.
Da danas krećeš ispočetka, da li bi nešto drugačije radila?
Iskreno, jedino bih se više posvetila učenju stranih jezika u srednjoj školi. Manje bih izlazila, više trenirala.
Kako tvoja generacija gleda na posao i karijeru, a kako te gleda generacija vaših roditelja?
Ne volim da generalizujem, pa ću se ograditi na ljude koje poznajem u oba slučaja.
U jednu grupu stavljam one koje zovem država d’uradi nešto – bez obzira na generaciju kojoj pripadaju to je tip ljudi koji je ubeđen da njima nešto pripada samo zato što postoje, žale se da život, sistem, roditelji, deca, kolege… (nastavi niz) nisu fer, ne voli ih učiteljica, profesor, šef, kolega, Jagoda u supermarketu.. Za sve što im ne ide kriv je neko drugi, i kada bi taj neko samo uradio svoj posao njima bi magično sve krenulo. Čak i kada imaju priliku da nešto promene u svom životu ne vide tu priliku ili je propuste jer prosto ne žele da preuzmu odgovornost.
Sa druge strane, su ljudi koji spadaju u grupu koju zovem uspeli uprkos. I to su ljudi koji uprkos svemu što se desi u životu, pravedno i nepravedno jasno mogu da razluče za šta su oni odgovorni i šta oni mogu da promene da kraće ili duže staze. Ne traže instant nagradem već su spremni da zapnu za dugoročne dobitke. Ili kako ih ovi iz prve grupe karakterišu ”lako je tebi ti imaš sreće”. 😀
I iskreno, mislim da ima u svakoj generaciji postoje ove dve grupe – čekači i šetači.
Da ti sada priđe mlada osoba na životnoj raskrsnici (kraj škole, studija), koja ne zna kako da se orjentiše, šta bi joj savetovala?
Uzmi radi nešto. 😀 Iskreno, to je savet koji sam ja dobla na prvoj godini studija od druge, starije studentkinje sa mastera koja je u tom momentu polagala ispitni čas u našoj grupi. I večno sam joj zahvalna, jer je meni pomoglo da steknem raznovrsno iskustvo pre nego što sam zaista došla do toga da želim/moram da se zaposlim. Pa ga prosleđujem dalje – radite nešto, šta god bilo. Radite u prodavnici, konobarišite, volontirajte u što različitijim organizacijama. Ukratko, pokažite i sebi i budućim poslodavcima da možete da se prilagodite svakom poslovnom okruženju, i steknite što više konekcija koje kasnije mogu da vam pomognu da sa zaposlite na kvalitetnim radnim mestima. Jer pored toga da vredno i posvećeno radite, važno je i koga poznajete i koliko ste timski igrač, koliko ste sposobni da podržite druge. Na engleskom postoji jedna fenomenalna rečenica – Your network is your net worth – i generalna poruka ovde je da je tvoja mreža (poznanstava) tvoja tržišna vrednost.
Koje veštine i znanja nisi dobila u školi, a bili bi ti korisni kasnije u životu?
Slobodu da pogrešim, i veštine u komunikaciji i organizaciji, razumevanje tehnologije i nelinearno životno funkcionisanje van ustaljenih obrazovnih šablona.
I naravno, ono što ponajviše nedostaje našem sistemu obrazovanja – mogućnost da se odlučimo između akademskog i tržišnog usavršavanja.
Šta bi rekla, iz ove pozicije, tvojim roditeljima, u trenutku kada si ti bila još dete i razmišljala o svojoj budućnosti, kako te savetuju i kako da te usmere?
Iskreno, mislim da su moji roditelji odradili dobar posao. 😀 Sve dobro što sa sobom nosim stekla sam kroz detinjstvo, i razvijala kasnije kroz slobodu koju su mi dali da sama biram i učim kroz svoje greške.
Šta misliš da je najbolje što si dobila od svojih roditelja, a šta misliš da je greška koju roditelji često prave, kada razmišljaju o budućnosti svoje dece?
Ono što vidim kao izuzetno čest obrazac u roditeljstvu u svom okruženju je odsustvo rada na svojim emotivnim kapacitetima i komunikacionim veštinama. Mislim da je nerazumno očekivati od malog deteta da bude sposobno da se samoreguliše emotivno, i da ima razumevanja za roditelje koji nemaju razumevanje za biće koje zavisi i uči upravo od njih.
I onda dodatno čuđenje kako su deca ”nemoguća” a zapravo samo prave mimikriju ponašanja onoga što vide – svojih roditelja.
Kako gledaš na današnje roditeljstvo, kao neko ko je u životnoj dobi kada se donose te velike odluke?
Mislim da može da bude najbolja i najgora odluka u nečijem životu. Od to koje i kakvo će biti iskustvo te odluke zavisi iz kog motiva donosimo odluku da postanemo roditelji.
Kao i sve u životu, roditeljstvo ima dobrih i loših strana, izazova i nagrada. Mislim da nije za svakoga, i da svako ima pravo izbora.
Ono samo što mi smeta kod forsiranja roditeljstva od određene grupe ljudi je taj stav da se to mora, koji obično prate učestali komentari poput ”videćeš ti” i ”kad dete dođe tvoj život prestaje”.
Mislim da takvi stavovi prebacuju nesvesno izuzetno velik osećaj krivice na decu, pa se kroz odrastanje formira ta potreba da se zadovolje roditelji pa potom partneri, nadređeni itd. Kao i osećanje da smo teret i da nikada ništa nije dovoljno.
Sa druge strane, kao poslodavac uočavam sve više koliko se medveđih usluga čine deci koja su prezaštićena i u potpunosti nespremna i nefunkcionalna kada kao odrasli ljudi zakorače u radno okruženje.
Pustite dete da pogreši i da preuzme odgovornost za svoj život (naravno u odnosnu na razvojni period deteta 😀 ).
Kako ti planiraš jednog dana da podižeš svoju decu (ako planiraš da ih imaš), šta bi radila kao tvoiji roditelji, šta bi radila drugačije i kako tačno drugačije?
Volela bih da mogu da im pružim ljubav, toplinu i utočište, kao i podršku. Želela bih da ih odmalena naučim odgovornosti i radnim navikama.
A od novina uvela bih dozvolu za odmor, naučila bih ih da uživaju istinski u malim stvarima i da slave svaki svoj uspeh ovde i sada.
I ono što je najvažnije, trudila bih se svakodnevno da kroz odnos svojih roditelja, i sa svojim roditeljima, nauče da poštuju i vole sebe, i ljude oko sebe.
Bojanu možete pratiti na instagramu kao @mss_bo_
Razgovarala: Jovana Papan
Izvor: Detinjarije
