Intervju - Borislav Pantić: Sve poznate bajke su adaptirane

U većim zapadnim kulturama, bajke su odavno prošle kroz period adaptacije kako bi bile prilagođene najmlađima, dok se kod nas u tom smislu ništa nije radilo. Sve poznate svetske bajke, poput „Snežane“, predstavljaju adaptirane, deci prilagođene verzije. Na Beogradskom sajmu knjiga 2012. godine, nagradu za najbolju dečju knjigu…

Na Beogradskom sajmu knjiga 2012. godine, nagradu za najbolju dečju knjigu dobila je zbirka “Srpske narodne bajke za decu 21. veka” u izdanju “Čarobne knjige” iz Beograda. U obrazloženju je navedeno da je ovo delo proglašeno za dečiju knjigu godine, jer je to izdanje bogato opremljeno i ilustrovano i sadrži 19 bajki koje su savremenim jezikom ispričali pisci David Albahari, Dragan Velikić, Oto Oltvanji i drugi.

Želeći da saznamo više o nastanku ove značajne zbirke, postavili smo nekoliko pitanja uredniku izdanja, Borislavu Pantiću, direktoru izdavačke kuće „Čarobna knjiga“.

Koliko vremena je prošlo od početne ideje o ovoj knjizi do njenog ostvarenja?

O ovoj ideji razmišljao sam nekoliko godina, ali smo pre dve godine počeli da pravimo konkretne planove za njenu realizaciju.

Na ovoj knjizi radio je zaista veliki broj vrsnih književnika i ilustratora. Da li je bilo teško okupiti ih?

Okupljanje ekipe umetnika bilo je mnogo lakše nego što smo očekivali, pošto se svima njima ideja svidela i rado su se odazvali.

Čime ste se rukovodili pri odabiru 19 bajki koje su ušle u zbirku?

Bilo mi je bitno da u knjigu uđu bajke koje su najlepše, najmaštovitije i najoriginalnije. Ovaj izbor, kako je to uvek kad je umetnost u pitanju, jeste subjektivan, međutim, mislim da je predviđeni obim zbirke omogućio da u knjigu uvrstimo bajke koje će se svideti svakom čitaocu.

Kako ste objasnili u predgovoru, bajke je trebalo „iznova napisati“ kako bi one bile prilagođene savremenim moralnim načelima. Kako je izgledao taj proces, kojim kriterijumima ste se vodili i koliko toga je izmenjeno?

Bajke je trebalo „iznova pisati“, ne samo zbog prilagođavanja savremenim moralnim načelima, već i zbog toga što su one u svom originalnom obliku i sa obiljem arhaičnih izraza bile nezanimljive deci, a postojale su i brojne nelogičnosti u priči, koje smetaju svakom iole zainteresovanijem čitaocu. Najjači razlog je ipak činjenica da bajke u tom obliku uopšte nisu predstavljale štivo namenjeno deci. Bajke predgrađanskog doba u kulturi svakog naroda bile su deo usmene književnosti namenjen i odraslima. Ali, u većim zapadnim kulturama, one su odavno prošle kroz period adaptacije kako bi bile prilagođene najmlađima, dok se kod nas u tom smislu ništa nije radilo. Sve poznate svetske bajke, poput „Snežane“, predstavljaju adaptirane, deci prilagođene verzije.

“Bajke je trebalo „iznova pisati“, ne samo zbog prilagođavanja savremenim moralnim načelima, već i zbog toga što su one u svom originalnom obliku i sa obiljem arhaičnih izraza bile nezanimljive deci.”

Smatrao sam da adaptaciju moraju da rade vrhunski autori, koji neće samo prepričavati tekst, već će stvoriti koherentno delo snažnog izraza. Podrazumevalo se da su adaptacije morale da se drže likova, zapleta i motiva originala u najvećoj mogućoj meri. Atmosfera i duh starih bajki morao je biti očuvan. Napravili smo neke osnovne smernice za adaptaciju, koje su autorima pomagale da prepoznaju mesta na kojima su promene bile najpotrebnije. Bajke su morale biti napisane tako da su niti radnje logične, da je priča koherentna, i da je jezik pripovedanja savremeni književni jezik. Prilagođavanje savremenim moralnim načelima odnosilo se na modifikovanje scena u kojima se opisuje krajnja pasivnost i obespravljenost žena, ili gde se čak nasilje nad ženama smatra prihvatljivim i sl. Sve ostalo je bilo plod umešnosti pisaca da uobliče priču i njihovog osećaja za adaptacije.

Odrasli čitaoci kažu mi da imaju isti osećaj kao kad su čitali originale u detinjstvu, ali da su im bajke sada mnogo čitljivije, a roditelji kažu da ne moraju više da paze kad treba da preskoče „nezgodne“ delove dok čitaju deci. Svi se slažu da su ilustracije nešto što daje neponovljiv pečat pričama u knjizi.

Nakon završenog Sajma, dobijenih nagrada i reakcija svih onih koji su knjigu imali u rukama, kakvi su Vaši konačni utisci kao urednika izdanja?

Veoma sam zadovoljan načinom na koji je knjiga prihvaćena. Čini mi se da je čitalačka javnost dobro odreagovala na ovu našu ideju, a drago mi je i da su strukovna udruženja dala pozitivnu ocenu knjige.

Kakav čitalac je savremeno dete? Kako bi, po vama, trebalo da razmišlja izdavač literature za decu?

Mislim da je svaka nova generacija dece zahtevnija nego njihovi roditelji. To uopšte nije čudno, s obzirom na to da ponuda dečjih izdanja postaje sve bogatija. Ilustracije i oprema knjiga su sve interesantnije i bolje. Ipak, u tom obilju literature postoji i mnogo nekvalitetnih knjiga. Dete je danas više u opasnosti da izgradi ukus na lošim knjigama nego što je to bio slučaj ranije.

“Produkcija knjiga za decu u Srbiji u priličnoj meri odražava stanje u svetu. Izbor je veći nego pre, ali prosečan kvalitet knjiga je niži.”

Izdavač literature za decu mora da vodi računa o nekoliko važnih stvari. Za mlađe uzraste, knjige treba da budu maštovite, da imaju pozitivan vaspitni uticaj i da budu edukativne. Kako deca rastu, književnost za njih se sve više ceni prema onim merilima koji važe za književnost za odrasle: umetnički kvalitet počinje da prevlađuje nad potrebom da knjige imaju vaspitnu i edukativnu ulogu.

Šta mislite o produkciji knjiga za decu u Srbiji danas? Možete li da uporedite trenutno stanje sa nekim prethodnim godinama, decenijama? Takođe, i sa drugim svetskim kulturama?

Produkcija knjiga za decu u Srbiji u priličnoj meri odražava stanje u svetu. Izbor je veći nego pre, ali prosečan kvalitet knjiga je niži. Ono što je drugačije danas nego pre desetak godina jeste oživljavanje domaće produkcije. To je veoma važna i pozitivna pojava, koja našoj kulturi omogućava da se razvija. Time se našim piscima pruža mogućnost za rad, upošljavaju se naši ilustratori. A podjednako je važno što naša deca dobijaju mogućnost da čitaju o temama koje su im bliske i koje spadaju u njihov kulturni milje.

Koje pisce za decu najviše cenite?

Ima mnogo veoma dobrih dečjih pisaca, ali istakao bih pre svih Filipa Pulmana, autora trilogije „Njegova mračna tkanja“ i Luja Pergoa, autora „Rata Dugmića“. Izuzetno cenim i pojedine klasične autore naučne fantastike čije knjige pripadaju i dečjoj književnosti, poput Žila Verna. Među savremenim dečjim autorima istakao bih i najpoznatiju dečju autorku Džoanu Roling, koja je uspela da napiše i kvalitetan i popularan serijal i vrati decu čitanju knjiga.

Imate li novih planova ili ideja za slične izdavačke poduhvate namenjene deci?

U toku je još jedan veliki projekat. Radi se o seriji slikovnica „Ana i Luka upoznaju Srbiju“, kroz koju deca mogu saznati mnogo zanimljivih stvari o svojoj zemlji prateći putovanja glavnih junaka. Do sad su izašle slikovnice o Beogradu, Kalemegdanu, Novom Sadu, Zlatiboru i Kopaoniku.

U planu imamo još nekoliko zanimljivih projekata. Oni su u fazi pripreme, pa je još rano da o njima više govorim, ali siguran sam da će svojim sadržajem i izgledom obradovati naše čitaoce.

Razgovarala: Jovana Papan

(Roditelj i dete, novembar 2013.)