Dr Ranko Rajović o tome zašto deca imaju problema s koncentracijom, gde najviše greše roditelji, kako se nositi s tehnologijom koja sve više preuzima dečju pažnju
O tome zašto deca imaju problema s koncentracijom, gde najviše greše roditelji, kako se nositi s tehnologijom koja sve više preuzima dečju pažnju i brojnim problemima u odgoju u savremenom društvu, portal 100posto razgovarao je sa dr Rankom Rajovićem, autorom u regiji poznatog NTC sistema učenja, članom Mense i Veća za darovitu decu i ocem četvoro dece.
Zašto je deci sve teže da se koncentrišu?
Ima puno razloga, a jedan od važnijih je smanjenje pojedinih struktura velikog mozga. Naime, novija istraživanja, pre svega na Harvardu, govore da zbog slabije stimulacije pojedinih regija mozga (pre svega zbog nedostatka kompleksnih motoričkih aktivnosti), može doći do kognitivnih smetnji. Problem se već vidi u vrtiću, ali nije tako izražen, jer tamo je igra još uvek dominantna aktivost svakog deteta. Problem se obično vidi u školi, jer metode učenja ne liče na igru, deca moraju da sede, da pišu, da čitaju, da uče napamet prvo pesmice, pa defnicije i gomilu podataka i učitelji vide da je problem koncentracije sve više prisutan. Ako već vidimo problem, moramo se upitati da li će biti bolje ako ostavimo iste metode? Naravno, potrebno je menjati neke metode rada, tj ostaviti ono što je dobro, a implementirati ono što pomaže deci. Moramo napraviti nekoliko stvari:
–uključiti neuronauke u pedagogiju, pratiti promene okruženja i pomagati da razvoj mozga ide u skladu sa fiziologijom
–menjati metode rada ili ih dopuniti sa metodama koje daju rezulate i koje su u skladu sa fiziolgijom učenja
– raditi edukaciju roditelja, jer od njih zapravo i najviše zavisi razvoj deteta. To je jako važno, jer se okruženje brzo menja, tako da neke nove stvari (posebno nove tehnologije) koje se pojavljuju mogu da budu štetne za razvoj njihovog deteta.
Koje je rešenje problema previše mobilnih telefona, tableta i ostale tehnologije u detinjstvu? Treba li ograničiti vreme koje deca na njima provode i kako? Kako da deca onda ne budu izolovana od vršnjaka?
Mobilni telefoni i nove tehnologije su korisne stvari, ali se postavlja pitanje granice, tj da li deca u razvoju mogu da koriste po nekoliko sati dnevno mobilne, tablete ili kompjutere. Prvo moraju da reaguju roditelji, jer oni su uzor detetu. Ako roditelj kupi mobilni i pusti bez ikakvih ograničenja da dete samo odredi gde je granica korišćenja, onda se pravi problem, jer mobilni telefon i svi sadržaji koje nudi, brzo okupiraju dečji mozak. Bolje je ograničiti upotrebu mobilnih ili potpuno onemogućiti pristup, posebno maloj deci čiji se mozak i kognitivne regije intenzino razvijaju (do pete godine najviše i nešto manje do sedme i dvanaeste godine). Ako roditelj koristi mobilni telefon po nekoliko sati dnevno (internet, poruke, FB, drugi sadržaji), onda će to verovatno raditi i dete. Bolje je da roditelj recimo čita knjige i odmalena uči dete da gleda slikovnice, da “čita” slikovnice, da čita knjige i to će biti dobar putokaz za dete.
Kako u društvu koje nam ne pokazuje da je dobro biti pošten, dobar i vredan tome učiti svoju decu?
Moj savet je da učimo decu šta su prave vrednosti: tolerancija, razumevanje, poštena i fer igra i pomoć drugima. To se već radi u vrtićima, pa bi dobro bilo da to rade i roditelji i svojim primerom pokažu detetu kojim putem da ide kroz život. Nažalost vidimo da se često u medijima pokazuju neke druge vrednosti, deca su tome izložena, roditelji su opterećeni egzistencijom i nemaju vremena da se bave decom. Danas roditelje menjaju video igrice, koje neka deca igraju po sat ili dva sata svaki dan. Roditelji moraju da nađu vremena za decu, jer ako već daju najbolje što mogu na poslu i u komunikaciji sa drugim ljudima, onda ne mogu reći detetu: umoran sam ili da ne ispunjavaju obećanja, jer je iskrsao neki iznenadan i važan sastanak. To ponekad predstavlja napor za roditelje, ali neka to urade za svoje dete, ali i za sebe.
Kako reći NE detetu bez griže savesti? Kako ga naučiti da ne može sve dobiti odmah i sad?
To već ulazi u medicinsku fiziologiju i psiholgiju, jer deca koriste slabost roditelja. Normalno je da roditelji vole da je dete srećno, jer tada su i roditelji srećni. To je fioziološki model i hormoni su tako postavljeni da roditelji, reaguju na emotivno stanje deteta. Ako je dete tužno to se prenosi i na roditelje i tu je zapravo zamka, koju deca kasnije jako spretno koriste i dešava se da manipulišu svojom “tugom” i tako dobiju ono što žele. Zato je važno da roditelji odrede granicu i da se toga pridržavaju, jer ako roditelji ne naprave granicu onda smo u problemu, jer dete sebi ne zna da postavi granicu.
Je li bolje biti prihvaćen ili poseban? Šta bi rekli svome detetu?
Imam četvoro dece i uvek sam podržavao njihovu kreativnost. Razvoj društva zavisi od pojedinaca koji se po nečemu ističu i puno takvih pojedinaca može da povuče društvo napred. Zato je uvek važno podstaknuti talenat koji dete pokazuje. To se mora rešavati sistemski, tako da obrazovne institucije uvode inovativne programe koji aktiviraju divergentno razmišljanje i razvoj kreativnosti i darovitosti. Ima primera u svetu, a jedan od boljih je svakako finski model, gde učenici govore da im je u školi zabavno. Finska je već godinama u vrhu svetskog obrazovanja, tj pokazuju vrhunske rezultate na PISA testiranju. Jedan od razloga pokretanja PISA testa je bio da bogate države vide da li su dobre u odnosu na druge razvijene države, kako njihovi učenici razmišljaju i povezuju informacije. Svake tri godine se radi PISA test, tako da rezultati usmeravaju i reakcije država, posebno ako zaostaju za drugim državama, onda traže rešenje i uvode bolje, savremenije metode.
Darovita deca su u našem društvo najčešće ona s kojom se najmanje radi. S njima barem nema problema pa ih je najlakše pustiti ih. Imate li savet za roditelje darovite dece?
To je greška, jer sa njima treba puno raditi, a ne da ih pustimo da se snalaze. To su deca sa posebnim potrebama, jer su osetljivi, često ne uspevaju u životu, njihov potencijal ostane samo potenicjal i ne razvija se u punom obimu… često govorim da je dete već sa tri godine, kada nauči svoj jezik (to je najkompleksnije zadatak koji naučimo u životu), sposobno da radi kompleksnije stvari kroz igru i tako aktivira neke sposobnosti koje ostaju ceo život. Upravo zato sam sa prijateljom Urošem Petrovićem (koaotor NTC programa, dečji pisac) kreirao NTC program za razvoj ukupnih dečjih potencijala i program se već radi u preko 20 država Evrope i predajem ga studentima u nekoliko država (Hrvatska, Bosna i Hercegovina, Slovenija, Crna Gora i Srbija). Kako bi štitio decu i roditelje koji koriste NTC sistem učenja moram upozoriti da su počele kružiti u prodaji neproverene NTC knjige i priručnici koje nisam pisao, ni stručno pregledao, a neki primeri u njima su pogrešno objašnjeni.
Predajete studentima na fakultetima u nekoliko država, što će biti korisno kada oni počnu da rade u vrtićima i školama. To je za svaku pohvalu, ali da li se bavite edukacijom roditelja, da li radite sa decom?
Više od 10 godina iskustva i preko 20 godina bavljenja neurofiziologijom sam iskoristio da napišem nekoliko knjiga za roditelje, ali i nekoliko igara za decu. Važno je stalno davati nove informacije roditeljima, jer okruženje jako puno utične na razvoj mozga, a okruženje se brzo menja. Prva knjiga je IQ deteta – briga roditelja, druga knjiga je Razvoj inteligencije kroz igru, a treću knjigu upravo završavam i radni naziv je Jedini posao deteta je IGRA. NTC Program se sprovodi se u preko 20 država Evrope, a radimo i radionice sa decom od 3 do 12 godina, a za roditelje postoji sajt www.ntcucenje.com gde mogu naci puno korisnih saveta i sve informacije vezano za NTC aktivnosti.
Kako da uopšte deca ostanu normalna u nenormalnom svetu koji ih okružuje?
Deci je danas jako teško, a sve teže je i roditeljima. Svesni smo da okruženje utiče, nažalost roditelji ne znaju na koji način mogu da pomognu, pa često iz najbolje namere prave greške. Tu moram da upozorim roditelje i spomenem novu industriju koja se bavi neuromitovima i nudi neproverene programe (BRAIN BASED LEARNING INDUSTRY). Glavni cilj obrazovne neuronake je da poveže neurofiziologiju i pedagogiju i da istraživači iz te dve oblasti saradjuju i rade istraživanja, a time izbegavaju posrednika tj industriju koja se zasniva na učenju koje se oslanja na neuronauke i time ostvaruju komercijalne interese i prodaju neuromitove i nude tobože rešenja/lekove. Sve češće možete videti reklame za programe koji su najbolji, koji su navodno provereni (a niko i ne zna ko je radio proveru i verifikaciju tih programa), koji se pozivaju na neuromitove, a zapravo u tim programima se radi jedna ili dve metode i ništa veliko se neće promeniti u razvoju deteta. Obično je to gubljenje vremena, jer uvek je bolje da dete razvija svoj mozak i povežuje važne regije koje učestvuju u kognitivnom razvoju na prirodan način, a to znači da trči, skače, da je u parku, na igralištu, da ima igre gde mora da misli, da rešava problem u pokretu… moj savet roditeljima je ivek isti – vaš posao je da dete bude spretno i okretno. A što se tiče kognitivnog razvoja, bar prvih 6 godina moraju da brinu roditelji, prvo da se edukuju, a zatim da čitaju knjige svom detetu, da zadaju neke lagane zadatke za razmišljanje i da igraju igre koje aktiviraju matematičko logičko razmišljanje. Možda će roditelji u tim pokušajima napraviti i poneku grešku, ali uz puno ljubavi, strpljenja i smeha rezultat neće izostati.
Preuzeto sa portala 100posto i prilagođeno uz dozvolu autora.
Slični članci koji vas mogu zanimati:
Najnoviji tekstovi iz kategorije: REČ STRUČNJAKA
Mi kao vrsta nismo evoluirali da se samostalno brinemo o deci
Od početka pandemije, mentalno i fizičko zdravlje roditelja trpi izuzetan pritisak. Nivo stresa, anskioznosti i depresije je u porastu pa su se mnogi zapitali - zašto je odjednom toliko teško...
5 ponašanja roditelja koja ugrožavaju pravilan razvoj dece: Psiholog savetuje kako da ih promenite
Autor: Olivera Milivojčević - Infomacije koje deca primaju od nas i kroz naše ponašanje kao roditelja i vaspitača u mogome utiču na njihov celokupan razvoj - kaže za Telegraf psihoterapeut...
Roditeljski stilovi imaju malo ili nimalo uticaja na ličnost deteta, pokazuje nova velika studija
Studija objavljena ovog novembra u časopisu Collabra: Psychology istraživala je odnos između različitih aspekata roditeljstva (uključenost u obrazovanje, struktura/rutine, kulturni podsticaji i ciljevi roditeljstva) i razvoja ličnosti kod dece. Mnoge...
Zašto da se naša deca trude ako mi vodimo mučne živote?
Odlučila sam da se menjam zbog mog deteta. Nakon drugog karcinoma, život mi je izgledao kao strašno mesto. Nepravedno, teško nosivo i bolno. Traume imaju takvu moć nad našom percepcijom,...
Nema komentara.