“Svi očekujemo previše od škole, pa ako nešto ne bude u redu, onda su nam krivi učitelji.,” kaže dr Ranko Rajović. “Naravno da nije tako, moramo da krenemo sa stimulacijom još u vrtiću. Teško je kasnije nadoknaditi neke propuste.”
Kakavo je srpsko školstvo? Ili najbolje ili najgore – u zavisnosti od toga sa kim razgovarate. Neki se prvo sete svih onih priča o našim đacima koji „razbijaju“ kada odu u inostranstvo, a neki razočaravajućih rezultata na međunarodnim testiranjima školskog znanja. Jedni misle ne treba ništa menjati, drugi da treba promeniti sve. Treći, da i kad počnemo nešto da menjamo, radimo to na pogrešan način.
O tome kakva je zaista situacija u srpskom školstvu, da li i kako ga treba menjati i jesu li škole jedine odgovorne za nivo dečjeg znanja i intelektualnih sposobnosti, za „Roditelj & dete“ govori dr Ranko Rajović, izvršni direktor organizacije Mensa Srbije, predsednik svetskog Mensa komiteta za darovitu decu i jedan od tvoraca NTC (Nikola Tesla Centar) sistema učenja.
Pročitajte i: Ranko Rajović: Roditelji probudite se, greške se teško popravljaju
Razgovarala: Jovana Papan
Kod nas još uvek postoji mišljenje da su deca koja se obrazuju u srpskim školama ispred svojih vršnjaka u zapadnim zemljama, koliko je to realno? Gde su đaci sa ovih prostora, kada je reč o znanju?
I ja sam verovao da su naša deca bolja od svojih vršnjaka, jer sam u Mensi skoro 20 godina. Uvek sam od naših članova slušao priče o tome kako su se lepo snašli, da su među najboljim učenicima ili studentima, imaju dobre poslove. I onda su neke države odlučile da provere svoj obrazovni sistem tako što će učestvovati u međunarodnom testiranju gde će se videti koliko je koji obrazovni sistem bolji ili lošiji. Nažalost, Srbija tu nije dobro prošla, zapravo 2003. godine smo na PISA testu bili među najslabije plasiranim državama iz Evrope. Ti testovi se rade svake 3 godine, a Srbija je relativno malo napredovala 2006. i 2009. godine. Ove godine je ponovo rađen PISA test u preko 70 država sveta (možda i više, nemam zvanične podatke), pa će biti interesantno da vidimo da li smo bar još malo napredovali, kada početkom 2013. godine budu objavljeni rezultati.
Vremena i deca se menjaju, a školski sistem ne. Da li su, i zašto, potrebne promene u načinu na koji škole rade sa decom?
Mislim da je to najvažnije – promeniti način pristupa školi. Ako se malo ozbiljnije pogleda značaj PISA testa, jasno se uočava da je reproduktivno znanje naše dece solidno, ali da je funkcionalno-upotrebno znanje veoma loše. A ono što moramo znati, to je da zapravo postoji direktna veza između funkcionalnog znanja i bruto nacionalnog dohotka. Upravo zbog toga je funkcionlano znanje prioritet za obrazovnu politiku EU, a pošto smo mi među najslabijima u Evropi, onda bih rekao da je funkcionalno znanje za nas dupli prioritet. Jasno je da moramo nešto da menjamo, jer bez značajnih promena nema ni značajnijeg napretka.
Pročitajte i: Ranko Rajović: “Neka, ja ću to umesto tebe.” Zvuči poznato?
Neki školski sistemi su otišli jako daleko sa reformama, npr. skandinavski, ali postoje mnoge nedoumice o stvarnim rezultatima tih promena. Da li treba baš radikalno menjati srpsku školu, i ima li smisla kopirati svaku inovaciju iz inostranstva?
Kopiranje neće pomoći. Mi moramo da prilagodimo naš školski sistem našoj deci, našim običajima, tradiciji, igrama koje naša deca vole, da koristimo ono što nas okružuje i da pomažemo deci da maksimalno razvijaju svoje potencijale.
Zašto je uopšte funkcionalno znanje važno, i šta je uzrok te naše „funkcionalne nepismenosti“?
Ako realno sagledamo školski sistem, on se sporo menja, a pogledajte oko sebe. Države koje se prilagode, lakše će funkcionisati, a ukoliko školujemo decu na zastareo način, koji očigledno ne daje vrhunske rezultate, ne znam šta nas očekuje u budućnosti. Evo, na primer, od 10 najtraženijih zanimanja danas u svetu, ni jedno od tih zanimanja ranije nije ni postojalo! Onda moramo da se upitamo šta naše dete uči, za koje zanimanje ga mi spremamo… Tu je važno da razumemo da je bitno naučiti dete da razmišlja, povezuje i donosi odluke. Ali sa ovim procesom moramo da krenemo mnogo ranije nego što to uobičajeno činimo u Evropi. Deca moraju već u drugoj, trećoj godini da imaju okruženje koje će razviti njihove sposobnosti. Ali, nažalost i tu grešimo, jer imamo puno primera da roditelji iz neznanja daju deci igre koje usporavaju njihov razvoj ili čak oštećuju. Napisali smo i knjigu „IQ deteta, briga roditelja“ kao svojevrstan vodič za roditelje, kako bi u periodu razvoja dece pravili što manje grešaka.
Pročitajte i: Ranko Rajović: Virtuelna klopka za decu i roditelje
Da li se previše očekuje od same škole? Može li dobar školski sistem da nadomesti nedostatak stimulacije u ranijem dobu?
Svi očekujemo previše od škole, pa ako nešto ne bude u redu, onda su nam krivi učitelji. Naravno da nije tako, moramo da krenemo sa stimulacijom još u vrtiću. Teško je kasnije nadoknaditi neke propuste. Zvanična statistika kaže da je sve više dece sa razvojnim smetnjama, a za to škola nije kriva. Neuroanatomske promene kod te dece su formirane pre škole, ali se neki problemi primete tek kada dete krene u školu, tj. kada dete počne da piše, čita, uči… Onda imamo malo prostora da to ispravimo. Ali moramo i taj mali prostor da iskoristimo, a to zahteva dodatnu edukaciju učitelja i nastavnika, što radimo preko Saveza učitelja Srbije (naš program, NTC sistem učenja, je zvanično akreditovan i sprovodi se u vrtićima i školama koje nas pozovu).
Modernizacija školstva za mnoge znači samo uvođenje savremenih pomagala u nastavu, pre svega računara. Koliko mediji i tehnologija pomažu, a koliko možda čak odmažu razvoju dečjih sposobnosti?
Svakako da pomažu, ali moramo da znamo da preterana upotreba računara kod male dece može da dovede do nekih problema u razvoju. Do pete ili šeste godine moramo da budemo jako oprezni, jer to je period najbržeg razvoja mozga, pa ako radimo nešto što nije fiziološki (npr. kada dete provede u ležećem ili sedećem položaju po 4-5 sati dnevno, gleda u ekran, ne izgovara ni jednu reč za to vreme…) možemo da usporimo ili oštetimo razvoj deteta.
Da li se i koliko NTC program uvodi u školski sistem u Srbiji? Kako deca reaguju na ovaj sistem? Kakva su vaša iskustva i dosadašnji rezultati?
Program se uvodi preko Ministarstva obrazovanja, tj. Zavoda za unapređenje obrazovanja i vaspitanja (ZUOV), a sprovodi se u preko 50 škola i vrtića u Srbiji (Beograd, Novi Sad, Niš, Subotica, Vrbas, Sombor, Kikinda, Šabac, Ruma, Pančevo, Kragujevac, Užice, Čačak, Pirot, Zaječar). Nadam se da ćemo u narednih par godina uspeti da sprovedemo obuku za vaspitače i učitelje u većini gradova Srbije. Rezultati su iznad svakog očekivanja, deca ponovo doživljavaju školu kao omiljeno mesto, imaju osećaj da se igraju, a zapravo sve nauče nekako usput, bez napora. Deo programa su i „Zagonetne priče“, jer je koautor programa naš pisac, Uroš Petrović, a njegov posao je da nauči učitelje/vaspitače da sami sastave pitanja iz aktuelnih lekcija. Po anketama koje smo radili, deca i bukvalno misle da su došla u školu da se igraju. Više detalja o programu ima na sajtu Mense Srbije www.mensa.rs.
Pročitajte i: Dr Ranko Rajović: Moramo naučiti decu da misle
Na početku svake školske godine roditelji razmišljaju o tome koje vanškolske aktivnosti još mogu da ponude detetu kako bi mu otvorili različite mogućnosti u budućnosti. Strani jezici, privatni časovi, treninzi… Da li i pretrpan raspored nekada može više da odmogne, nego pomogne razvoju dečjih sposobnosti?
Ambiciozni roditelji moraju da znaju da je za dete najvažnija igra. Pa, ako dete doživljava učenje muzike kao igru, to nije opterećenje. Ako dete voli neki sport i treninge, to nije opterećenje. U školi se vodi računa da dete ne bude opterećeno. Dete tek negde u trećem razredu počinje da oseća otpor prema školi (po anketi koju smo sproveli u 8 škola, a obuhvatili smo 2000 učenika). Jedan deo NTC programa se bavi upravo ovim problemom, jer je neprirodno da dete oseća otpor prema školi, zbog toga što dete zapravo prirodno, instiktivno voli da uči. Ali ne reproduktivno, kako decenijama radimo, jer reproduktivno učenje za mozak ne postoji. Tako uče najprimitivnije vrste, ponove nešto po 100 puta, pa opet zaborave. Ljudski mozak radi na višem nivou, tako da je naš posao da naučimo učitelje i decu kako se aktiviraju skriveni potencijali mozga.
Pročitajte i: Kako naučiti decu da misle: Zakotrljajte im klikere u glavi!
(Intervju objavljen u časopisu “Roditelj & dete” za septembar 2012. godine)
Slični članci koji vas mogu zanimati:
Najnoviji tekstovi iz kategorije: OBRAZOVANJE
Sastav osnovca rasplakao nastavnicu: “Želeo bih da budem televizor, da me porodica sluša kada govorim”
U jednoj Fejsbuk grupi u kojoj prosvetari iz Srbije dele priče iz škole pojavio se jedan sastav dečaka koji je oduševio mnoge. Nastavnica srpskog je podelila pismeni zadatak učenika osnovne...
Iskustvo nastavnika: Deca lepo prihvataju zabranu telefona u školama, problem samo pojedini roditelji
"Kada smo zabranili mobilne telefone u školi svi su rekli da će biti nemoguće to sprovesti. Sada hodam hodnicima i trpezarijom i nigde ne vidim nijedan telefon. Više ne slušam...
Nastavnici o lošim rezultatima na inicijalnim testovima: “Nekada su služili da utvrdimo znanja, a danas neznanje”
Stalna praksa na početku školske godine su provere znanja koje đaci donose iz prethodnih godina školovanja, takozvani inicijalni testovi. Oni se rade kako bi učitelji i nastavnici videli koliko deca...
Slika škole danas: Nastavnici prinuđeni da gledaju u ekrane dok deca gledaju u telefone ispod stola
"Poražavajuće je kada uđete u učionicu - vi neretko možete zateći nastavnike koji gledaju u ekran i decu koji gledaju u telefone ispod stola. Jel to ono što želimo? Ja...
Dr se piše bez tačke. Srdačan pozdrav uz predlog za saradnju na lekturi.
Dr se piše bez tačke. Pa šta? Tačka nije suštinski problem našeg obrazovnog sistema, niti suština ovog posta. Platite oglas na primerenom mediju pa se reklamirajte za vaše lektorske usluge.
ma bravo za odgovor… što mi ove gramatičke stjenice idu na živce. Ako hoću da definišem snoba.. to je to.
Radim kao prosvetni radnik u Japanu vec 23 godine. Iz mog iskustva, mogu da kazem da Japanci ( a isto tako deca iz Singapura, Koreje i Kine) postizu bolje rezultate na mnogim testovima ne zbog “ovakvog” ili ”onakvog” nacina ucenja vec iz dva razloga: DISCIPLINA i RAD.
Ali danas nema velikih naucnika! Sumnjam da bi danas nastali novi Tesla, Pupin, da Vinci!