Ivana Kuzmanović je naša popularna književnica, autorka romana „Lemurova ljubav“, „Amor porteño“, „Od kad sam se zavolela volim“, a njena najnovija knjiga „U ime ljubavi“ došla je na svet u isto vreme kada i njen jednogodišnji sin Filip. Sa Ivanom smo razgovarali o njenoj novoj životnoj ulozi – roditeljstvu, kao i o njenim profesionalnim planovima, u svetlu promena koje joj je majčinstvo donelo.
Razgovarala: Jovana Papan
Vašu novu knjigu „U ime ljubavi“ pisali ste tokom trudnoće sa sinom Filipom. Kako je drugo stanje uticalo na Vas, Vaše pisanje?
Ideja da tema knjige „U ime Ljubavi“ bude ljubavno nasleđe, i njegov direktan uticaj na to ko i šta ćemo postati u životu, rodila se još pre trudnoće, jer me je pitanje roditeljstva okupiralo mnogo pre nego što sam postala roditelj. Što se samog pisanja tiče, u prvom trimestru nisam bila u stanju ni rečenicu da napišem, koncentracija mi je bila veoma loša i teško mi je bilo da se izrazim. To se potpuno promenilo u ostalim mesecima mog blagoslovenog stanja. Ipak, pošto je pisana u „drugom“ stanju, kada sada čitam neke delove, ne sećam se da sam ih napisala. Ali mi se veoma dopadaju.
Koliko Vam se život promenio od kako ste postali roditelj?
Život se potpuno promenio, mada priznajem da nisam verovala kada su to drugi govorili. Tek iskustvo menja naša gledišta. Nije to samo pitanje drugačijih prioriteta, vremena, organizacije…promenilo se sve. Još uvek nisam stigla da shvatim ko je ta nova Ja, a evo već je prošla godina dana od kako sam rodila Filipa.
Da li Vas majčinstvo možda inspiriše da, kao pisac, više razmišljate o odnosima između roditelja i dece?
Ta tema će sada biti potkrepljena iskustvom. Ono što prvo nameravam da napišem je priručnik za roditelje, za koji sam uverena da će biti od pomoći mnogim majkama (a i očevima), ne toliko zbog korisnih saveta, koliko zbog iskrenog i otvorenog pristupa kojeg se mnogi plaše kada je ova tema u pitanju. Na primer, sigurna sam da je mnogo majki pomislilo: „Šta je sa mnom? Toliko sam želela dete, a sada ne osećam radost. Da li sam normalna?“, ali ih je malo koje su to izjavile naglas.
Kako je izgledalo Vaše detinjstvo i odrastanje? Da li ste oduvek znali čime ćete se baviti?
Kao mala, želela sam da budem glumica. Zabavljala sam rodbinu i prijatelje na slavama i drugim okupljanjima. U stvari, mislila sam da ih zabavljam, a verovatno sam ih „davila“. Pevala sam i igrala. Volela sam scenu i aplauz, što nije čudno, jer mi je uzor bio tata koji je ceo radni vek proveo na pozornici kao folklorni umetnik. Glumica nisam postala, ali, nikada nije kasno…
Koje knjige su obeležile Vaše detinjstvo?
„Hajdi“ i „Dnevnik Ane Frank“. Ali, već sa trinaest godina srela sam Hermana Hesea i njegovog „Demijana“ i to je bitno uticalo na formiranje moje ličnosti.
Kako biste sebe opisali kao roditelja? Čije savete i modele vaspitanja usvajate?
Mislim da niko ne može da opiše sebe kao roditelja. To mogu tek naša deca, i to kasnije, kad odrastu. Svi roditelji su verovali da rade baš onako kako treba, kad ono, skoro svi izađemo iz tog detinjstva oštećeni, ranjeni, frustrirani, sa uverenjima koja nam otežaju kretanje kroz život. Naravno, radili su onako kako su umeli i znali. No, to nije dovoljno. Mislim da roditelj treba da se vaspitava za roditeljstvo. Ja to činim u školi Tomislava Kuljiša i Centru za prirodno roditeljstvo.
Kako najradije provodite vreme svojim sinom?
Mi smo neprekidno skupa i svaki trenutak je važan, jedinstven i prepun emocija. Bilo da smo u šetnji, s igračkama na podu, u omiljenoj pozi dojenja ili gledamo crtaće, Filip, njegov tata i ja rastemo zajedno.
Kako vam se čini vreme u kojem današnja deca odrastaju, razlike u odnosu na Vaše detinjstvo? Šta je bolje, šta je gore?
Svako je vreme pravo vreme, upravo zato što u svakom postoje stvari koje su bolje, kao i one koje to nisu. U prirodi čoveka je da mu se „njegovo vreme“ čini najboljim. A nije tako. Sadašnje generacije imaju mogućnost da budu mnogo svesnije i autentičnije.
Možete li u jednoj rečenici da sažmete – šta je ono najvažnije što roditelj treba da preda svom detetu, čemu da ga nauči?
Veoma je teško izjaviti tako šta. Roditelj daje ono što ima. Kako će roditelj koji nije slobodan, srećan ili autentičan, dati i preneti to svome detetu? Mišljenja sam da sve što činimo za sebe, činimo za svoju decu. U tom smislu, mnogo pre nego što se dete rodi, važno je raditi na sebi, svojoj emocionalnoj zrelosti, razvijanju kapaciteta, sticanju znanja i realizaciji sopstvene sreće i ispunjenosti.
Kakvi su Vam planovi, da li radite na nekoj novoj knjizi?
Od kada se Filip rodio, planiranje je nemoguća misija. Pisaću još, održavati radionice, susrete „Pomerisrca“, raditi kao savetnik za lični razvoj, a pripremam i jedan sasvim novi projekat koji će objediniti moja dosadašnja znanja i umeća… A ritam i tempo za sada određuje Filip Teodor Selimić.
(Intervju je originalno objavljen u časopisu „Roditelj & dete“, jun 2013. godine)
