Intervju – Ivana Nešić: Zapamtila sam šta deca vole

– Osim što je odnedavno i pisac za decu, ko je Ivana Nešić i čime se sve bavi?

– Ja sam istoričar umetnosti, ali se time trenutno ne bavim. Volim da čitam o prošlosti, volim da razmišljam o budućnosti, a trudim se da uvek budem u sadašnjem dobu i da uživam u malim stvarima – ljudima koje volim, prirodi, fotografiji i kuvanju. Kako sam sve te ljubavi spojila može se videti na mom blogu Kulinarske čarolije Zlog Praseta       

– Kada ste odlučili da napišete roman za decu i koliko je trajalo njegovo pisanje?

–  Sećam se da sam kao sasvim mala pomislila kako mnogi odrasli pisci uopšte ne znaju šta deca vole da pročitaju i rešila sam da zapamtim šta je to što volim, pa da kad porastem napišem nešto upravo takvo. Tako sam i uradila i negde u tom procesu sam bila iznenađena koliko mi se ukus malo promenio.  Tako da može da se kaže da je odluka doneta strašno davno, a realizaciji se pristupilo pre par godina.

– Odakle ljubav prema fantastici?

– Meni se čini da je to svima urođeno. Ko još kao mali nije voleo da mu se pričaju bajke i da izmišlja stvari? Onda ta ljubav s godinama odumre ili postane nešto drugo, osim ako se ne neguje. Kod nas su čitave generacije odgajane tako da su svakog petka mogle da pročitaju SF priču u Zabavniku, fantastika je bila deo lektire, od Alise u zemlji čuda, preko Priča iz davnina pa do Zvezde Kec – svi uslovi da ta ljubav preživi su bili tu.

– U Zelenbabinim darovima slovenska mitologija igra značajnu ulogu – glavni junak je dečak koji se druži sa jednim maljutkom, tu su vodenjaci, raskovnik… Koliki je udeo originalnog srpskog folklora, a koliki vaše mašte?

– To su sve motivi koji pripadaju našem folkloru, opisani su u  literaturi koja se time bavi, a nekim običajima  sam i sama prisustvovala. Suština opisanih stvorenja, dakle, dolazi pravo iz naroda. A njihove reči, ponašanje i sve ono što ih čini živima – to je već  moja interpretacija i moj doprinos pokušaju da se srpskoslovenska mitologija oživi. Taj napor postoji  u domaćoj literaturi u poslednjih nekoliko godina. Svima nam je zajedničko da se trudimo da ta stvorenja učinimo „stvarnim“ i prisutnim kao što je to već poodavno  učinjeno sa bićima poput vampira i vukodlaka. Čini mi se da daje rezultata, polako se uspostavlja podžanr slovenske fantastike i mnogo mi je drago zbog toga.

– Kako je nastao glavni junak Mika iz ovog romana, ima li on nekog književnog ili ovozemaljskog „dvojnika“?

– Mika je svoj život započeo kao mešavina nekoliko dečaka koje sam poznavala, ali je vrlo brzo izrastao u posebnu ličnost i to na načine koji su i mene samu umeli da iznenade. Nekad likovi krenu da vode svoje živote i kao da ne obraćaju mnogo pažnje na autorove želje.

– Kome ste prvo pokazali „Zelenbabine darove“ i kako sje izgledao proces pretvaranja rukopisa u konačnu verziju knjige, saradnja sa izdavačem, sa  ilustratorom Tihomirom Čelanovićem?

– Zelenbabine darove su prvo pročitali članovi moje porodice i prijatelji . Oni mi vrlo direktno ukažu na sve greške i propuste i tek kada ih ispravim rukopis ide dalje, timu Kreativnog centra koji mi pomaže da ga konačno uobličim. U to spada i saradnja sa Tihomirom Čelanovićem koji nam je odmah ponudio rešenja koja su prevazilazila moja očekivanja i bio spreman na brojne ispravke potrebne da bi knjiga izgledala baš onako kako je urednica Anđelka Ružić zamislila.

– Kako ste zadovoljni reakcijom čitalaca, kakvi su njihovi utisci?

– Knjiga  je tek par meseci u prodaji i reakcije tek počinju da pristižu. Ali komentari su baš lepi. Dobijam čak i pisma i crteže – ilustracije. Prava pisma su danas takva retkost da me je to mnogo iznenadilo i dirnulo.

– Čime Vam je obeleženo detinjstvo?

– Mi smo kao mali mogli satima da budemo napolju i da niko nema pojma gde smo. Leta smo provodili prašnjavi, a zime izmrzili od snega i to je bilo OK. Ovih dana mi često padaju na pamet i večiti nestanci struje.  Sedimo tako u mraku i šta ćemo, nego da razgovaramo. Onda odrasli uzmu da pričaju neke priče i čisto ti dođe žao kad se svetla ponovo upale. A ne mogu sad da lažem, nije kao da nismo odmah posle toga trčali da igramo video igrice. I pri tome uopšte ne želim da kažem da je nekad bilo bolje ili gore nego sada – ovo je prosto ono čega se ja sećam.

– Uz koje knjige i književne junake ste Vi odrastali i zavoleli čitanje? Šta je mala Ivana volela da čita i da joj drugi čitaju?

– Veoma rano sam naučila da čitam, verovatno na veliko olakšanje mojih ukućana, što ih ipak nije spasilo od bezbrojnih ponavljanja narodnih priča i priča o tome šta je bilo kad su oni bili mali. Ne sećam se šta sam prvo čitala, ali omiljene knjige iz detinjstva su mi „Tajna napuštenog vrta“ F.H. Bernet, „Karik i Valja“ Jana Larija i „Priče iz davnina“ Ivane Brlić Mažuranić

– Kakva, po Vašem mišljenju, treba da bude dečija književnost? Šta je razlikuje od književnosti za odrasle?

– Trebalo bi da bude zabavna, čak i kad se bavi najozbiljnijim temama. Trebalo bi da bude optimistična, naročito ako se bavi najozbiljnijim temama.  I mora da bude kvalitetna. Deca imaju manju distancu pri čitanju, više se ulažu od odraslih i to ne bi smelo da se izneveri.

– Šta mislite o savremenom stvaralaštvu za decu? Koga izdvajate od domaćih i stranih autora?

– U dečjoj književnosti se dešavaju uzbudljive stvari. Čini mi se da nikad nije bilo ovoliko avanturističkih naslova, što je super, iako sa sobom povlači i mnogo nekvalitetne literature koja od silne avanture prestaje da bude zabavna.

Najnovije otkriće su mi doživljaji  Matjea Idalfa koji je tako užasan dečak da ne možete da ne navijate za njega. To je delo francuskog autora Kristofa Morija i kod nas su do sada objavljene prve dve knjige. Od domaćih autora tu su fantastični svetovi Uroša Petrovića i Mine Todorović, kao i britki humor Jasminke Petrović.

– Šta biste voleli da svojim pisanjem pobudite u mladim čitaocima?

– Želju za pustolovinom i svest o tome koliko smo jedni drugima bitni. Možda malo interesovanja za  vreme u kome Mika živi ili stara verovanja.  Kod čitanja je lepo što ono rezonuje u nama i budi ono što je već bilo tu, samo možda na neki drugi način.

– Šta je sledeće što spremate za svoje čitaoce? Rekli ste da su Zelenbabini darovi samo početak Mikinih avantura, da li znate šta ga dalje očekuje?

– Miku ponovo očekuje putovanje, ali sasvim drugačije.  Dobiće nešto veliko i izgubiće nešto veliko. I ne otkrivam više od toga.

(Razgovarala: Jovana Papan)

Poklanjamo slikovnicu “Drvo i četiri godišnja doba”

Danas je Međunarodni dan čitanja naglas!

Poklanjamo vam velike bojanke Kreativnog centra

Poklanjamo vam roman za mlade “Trgovac snegom”

Novo iz Pčelice: Roman “Na putu srebra”

Volite istoriju? Avanturu, misteriju? Zanima vas renesansa? Onda je novi roman Gordane Maletić „Na putu srebraˮ, u izdanju Pčelice, prava literatura za vas. Radnja romana počinje u renesansnoj Veneciji 15....

Strašno strašna priča

Slikovnice su važne za sve čitaoce, bili oni mladi ili stari. Za mlade čitaoce ona su vrata u svet umetnosti – i literarne i likovne. Njihovo je mesto u svim...

Pčelicinom ilustratoru nagrada BOOKILL FEST-a

Prvomajski praznici doneli su još jednu nagradu Izdavačkoj kući Pčelica. Među 1700 ilustracija likovnih autora iz 27 država sveta, na Međunarodnom festivalu ilustracije knjige „BookILL fest”, nagradu za najbolju ilustraciju...

Kineski dizajneri stare bicikle pretvaraju u “krilate” biblioteke za decu

Studio za dizajn LUO iz Kine osmislio je zanimljivo rešenje za reciklažu napuštenih bicikala. Pretvoreni u velike metalne tvrdokrilce, oni postaju pokretne biblioteke za decu. Na taj način se uspešno...