Svi znaju sve o vama, a šta vi kažete o sebi, kako biste se predstavili?
Profesionalno profesor i lekar, privatno mama dvoje sjajnih, sada već odraslih ljudi. Volim i jedno i drugo i treće. O ovom trećem kasnije.
Kao profesor sam imala privilegiju da budem u stalnom kontaktu sa toliko mnogo novih generacija mladih ljudi, od kojih se uvek nešto nauči. Moj moto je da dobar profesor treba da inspiriše i motiviše a ne samo da sipa gotove činjenice u glavu. Kao lekar, imala sam prilike da mnogima pomognem u okviru onog za šta sam specijalista – a to su brojna stanja i bolesti gde je dijeta osnovna ili nezaobilazna terapijska mera. Najčešći poremećaji kod dece i adolscenata s kojima sam se susretala, su, pored gojaznosti, anoreksija i bulimija, i svi imaju sjajnu prognozu kada se napravi dobra saradnja u mladim godinama.
Bila sam oduvek “štreber”, ALI imam opravdanje😊. Ne samo što ja uživam da učim, nego je to meni pomoglo da se izborim za stvari koje sam volela. To što sam bila “vukovac” dalo mi je mogućnost da odsustvujem kad god mi je bilo potrebno za trening ili utakmicu a bilo je toga dosta – igrala sam odbojku u Radničkom – to je bila savezna liga bivše države Jugoslavije. Drugo, svoje znanje sam volela da delim sa školskim drugovima, od lektire do male pomoći u pismenim zadacima, pa su mi “opraštali” moje štreberske sklonosti i voleli da me imaju u svom društvu, iako baš i nisam imala slobodnog vremena za neobavezno druženje, “blejačinu”.
Koje su najčešće greške i zablude roditelja kad je ishrana dece u pitanju?
Roditelji, naravno, imaju veliku ulogu u izboru hrane i formiranju ukupnog ponašanja, posebno kod manje dece. Tu mi se čini da je najveći problem prevazići sopstvene navike, jer deca naravno kopiraju. A nigde ne piše da smo mi kao roditelji idealni uzori. Imam slobodu da navedem lični primer – počela sam da jedem supu tek kad sam krenula da hranim svoju ćerku, pre toga mi je bila bljak!
Kod izbora, kaže nauka, najveći problem je nedovoljna upotreba povrća – misli se tu i na kuvana jela – ne samo salate! Tu treba biti vrlo uporan i probati mnogo puta po malo, uz neko povrće koje već volite.
Drugo, treba spremati deci hranu – od doručka do večere, što je naravno ogroman problem za zaposlenene roditelje. Ako ništa drugo, ne treba nikako preskočiti doručak. U kući ne treba da budu nikakve grickalice osim koštunjavog voća i svežeg voća. Sokovi takođe ne treba da budu deo kućnog inventara – tretirajte ih kao alkohol – nikad više od 1 čaše soka, sveže ceđenog ili kupovnog svejedno! Slatkiše spremati povremeno i to u količinama koje su porcija – na primer 2 palačinke po osobi!
Nisu samo roditelji “krivci” za ishranu dece, tu je društvo koje dozvoljava nekontrolisanu prodaju hrane gotovo u školskim dvorištima i naravno, činjenica da ogroman broj škola nema organizovanu ishranu dece. Da ne pominjem bilborde , društvene mreže, TV, gde se apsolutno bez ikakvog ograničenja reklamira hrana za decu – često ona koja u njihovoj ishrani nema šta da traži. To je ceo svet zabranio, tek da se zna.
Ishrana u vrtićima i školama je “bolna” tačka u ovoj priči i tu bi nekako bilo i rešenje, pod uslovom da bude dobro dizajnirana. Deca u društvu jedu i ono što sama ne bi nikada. To se naravno odnosi i na lošu hranu.
Da li su današnji roditelji oprerećeni zdravom ishranom i kako to može da se odrazi na zdravlje dece?
Ja bih tu razdvojila stvari u dve velike grupe – jedno bi bili roditelji koji sami praktikuju neke “alternativne” tipove ishrane a druga oni koji koji probaju povremeno razne dijete u trendu, ili razne “prezdrave” super namirnice.
Pod alternativnim bih izdvojila neke, koji ni pod kojim uslovima ne treba da budu primenjeni za ishranu dece u našim uslovima. To su veganstvo i neki oblici vegetarijanstva – posebno ishrana sirovim namirnicama.
Kod ovih drugih “trendi” dijeta, posebno štetno po zdravlje dece je izbacivanje celih grupa namirnica. U poslednje vreme čest je primer mleka i mlečnih proizvoda koji se onda zamenjuju biljnim maceratima pogrešno zvanim mleko, kao “bademovo”, kokosovo… Do kog stepena to može biti opasno za decu, pokazuje primer dvoje dece koji su umrla u 6. i 7. mesecu života, potpuno izgladnela. Roditelji su im davali bademovo mleko kao zamenu za majčino ili formule, i to usred bogatog Bostona!
Nije nekakav problem ako se povremeno ubaci ta neka “super” namirnica, ako to ne podrazumeva isključivanje postojećih, dobrih namirnica.
Ishrana dece je posebo osetljivo pitanje zbog rasta, razvoja i nezrelog imuniteta! Odrasli više ne rastu, ali kod dece ne znamo kada je to tačno predviđeno njihovim biološkim časovnikom, ako im tada primenite neku veoma restriktivnu ishranu – posle NEMA nadoknade.
“Zdrava” ishrana je sa druge strane potpuno različit pojam od onoga što medijski propagiraju, na žalost, čak veoma uspešne javne ličnosti, a koja kao takva, najčešće izaziva niz negativnih zdravstvenih posledica. Ishrana bez glutena, ceđeni sveži sokovi, wellness, hrono, prirodni, organski, samo su neki od dobro plasiranih novčano uspešnih brendova. Poneki od njih medicinski su opravdani kao terapija kod nekih stanja, ali generalno uvek štetni u dugotrajnoj nesuperviziranoj ishrani.
“Zdrava” ishrana je optimalna, raznovrsna i balansirana, obuhvata jako veliki broj namirnica ali nikad ne propagira nijednu posebno, kao “magičnu”. To je uglavnom dosadno u smislu novinskih naslova, a da ne kažem koliko je neprivlačno trend seterima i sličnim marketirima. I decu treba naučiti da ne veruju baš svemu bez upitnosti.
Šta je najvažnije da roditelj zna kada je bavljenje dece sportom u pitanju? Da li deca danas prerano počinju i može li pogrešan pristup da ugrozi zdravlje deteta umesto da ga poboljša?
Prvo ovo drugo – nikad nije rano da se dete uključi u neke sporstke “igre”, poput vožnje bicikla ili plivanja – to bi bilo kad dete napuni bar 4 godine.
Gimnastika, atletika i plivanje su bazične veštine koje svako dete treba da savlada, naravno uz stručnu pomoć ljudi koji su završili fakultet i osposobili se za rad s decom. Da li ih ima dovoljno, ne znam. Moje profesionalno iskustvo je da oni često insistiraju na tom nekom takmičarskom aspektu bavljenja sportom, što uopšte nije i ne sme biti osnovni cilj.
Tu dolazimo dopitanja takmičarskog bavljenja sportom. Dete koje ima tu vrstu sklonosti, samo će to odabrati a posao rodtelja da ga u tome podrži. Najvažnije je ne pritiskati dete, i ne insistirati na nečem što zovu “talenat” a što može kod deteta da stvori doživotni otpor prema bilo kojoj sportskoj aktivnosti.
Uključivanje deteta u sport treba shvatiti kao igru, uživanje, način da se druži, da se kanališe neka bujica energije. A da li će to rezultirati kasnijim sporskim uspesima, ne sme da bude motiv ni vodeća ideja.
Kad potekne od samog deteta, super, podržite ga, isto kao kad odluči da bude matematičar.
Vanškolske aktivnosti – koja je prava mera i da li danas deca imaju previše obaveza, na uštrb igde?
Mnoge vanškolske aktivnosti su zapravo edukativne, samo nisu deo obaveznosg školskog programa. Mera je naravno opet taj neki elemenat uživanja i zadovoljstva kod deteta – da li su u pitanju sposrtske ili sekcija mladih matematičara, svejedno. Idealno je kad bi deca zvršavale sve obaveze u školi, poput domaćih zadataka, a potom bili slobodni da se bave nečim drugim, ali to nije baš često.
Ono što mi se čini kao preterano je da dete pravo iz jedne ide u drugu školu, kao muzičku, pa nastavlja sa časovima jezika, pa tako ceo dan. I suprotno tome, ništa van škole. Uvek je dobro kombinovati učenje i sportske aktivnosti. Ako je raspored gust, dovoljno je 30-60 inuta dnevno. To mi se ne čini nemogućim.
Detinjstvo se danas drastično promenilo i deca svakodnevno provode značajan broj sati ispred ekrana. Kako to utiče na njihovo zdravlje i kako se protiv toga boriti?
Promenilo se sve, ne samo detinjstvo, i to ne neminovno nagore! Moderna tehnologija može i treba da bude deo odrastanja i učenja današnje dece, u krajnjem to se smatra i privilegijom. Deca mogu svašta dobro da nauče gledajući televiziju – uključujući prva slova a da ne pominjem razne dobre i zanimljive edukativne igrice. I još dosta toga, ali samo pod uslovom da se ne preteruje.
Kad je to „previše“ i šta se događa u smislu zdravlja?
Deca koje provode više od 4 sata ispred ekrana, dokazano su gojaznija a posebno u predelu stomaka, kod mlađih je previše već 2 sata. Pored toga , upotreba mobilnih uređaja pred odlazak u krevet dovodi do ozbiljnih poremećaja spavanja već kod dece od 6 godina.
A jedno i drugo su uvod u gomilu nekih ozbiljnih zdravstvenih problema koji, što je najbitnije, mogu biti potpuno izbegnuti, odnosno sprečeni! I to je ideja vodilja nečeg što zovemo prevencija!
Da ne pominjem različite psihološke aspekte u smislu povećane agresije, straha i usvajanja loših navika – od pušenja i upotrebe alkohola do zloupotrebe supstanci – kada su deca izložena takvim sadržajima na TV i drugim elektronskim medijima.
Kako zabrane baš i ne funkcionišu najfikasnije, dobro je sve ovo razmotriti sa decom, naravno malkice starijom. Kada su sasvim mali, ograničiti im vreme pred ekranom na sat do dva, i uvek u društvu sa roditeljem ili osobom koja ih čuva.
I naravno, ostalo slobodno vreme im popuniti drugim sadržajima uključujući igre sa vršnjacima.
Tradicionalno i moderno roditeljstvo – vaš pogled na oba pristupa i kako naći pravi balans?
Ovo mogu da odgovorim samo kao roditelj, amater, ne kao stručnjak. Biti roditelj je jedan od najtežih poslova na svetu, a ne postoji neka škola za to.
Ja sam dosta toga preslikala od ponašanja svojih roditelja. I kad god sam bila u nekoj dilemi, setila bih se reči svoga oca koji je prerano umro, a to je “ decu treba voleti” i to im uvek pokazati. I kad treba nešto ograničiti, nakon razgovora bi završio “ja mislim da ne treba tako, a ti uradi kako smatraš”. Nastavila sam i tradiciju zajedničkih obroka i to smatram dragocenim, ne samo u formiranju navika iz ishrane već i u smislu osečaja zajedništva, podrške i još dosta toga.
Da li je to tradicionalno ili moderno roditeljstvo, ne znam, ali mislim da su izazovi današnjeg sveta još veći posebno u smislu bezbednosti dece, pa mi se čini da nije smanjena potreba za prisustvom roditelja, nego je još naglašenija.
Deca su putem medija i društvenih mreža, izložena uticaju raznoraznih pojedinaca i grupa koje, ne samo da nemaju dobre namere, već naprotiv. Pri tome, one nisu ni na koji način pod kontrolom ne samo roditelja, nego i šireg društva.
Osim bezgranične ljubavi, čini mi se da je sada još važnije nego pre, razvijati kod dece kritičko mišljenje i poverenje. Jedno – da bi mogli da donose samostalne odluke, a ovo drugo – da mogu da vam se obrate i kada naprave neku grešku. Ne treba je odmah sankcionisati, već iz nje učiti.
Ovo je mene vodilo dok sam odgajala decu, a da li sam na kraju ispala dobar roditelj – to mogu da kažu samo moja deca koja su odavno sasvim odrasli, samostalni ljudi.
Razgovarale Mira Ignjatović i Jovana Papan
Izvor: Detinjarije.com
