U izdanju Kreativnog centra, u ediciji Različak, objavljena je zbirka priča 100 LICA STOLICA.
Pred čitaocima je neobična knjiga čija je glavna junakinja niko drugi do – stolica. Priče o njenih stotinu lica izatkala je od mašte, humora i mrvice stvarnosti spisateljica Jasminka Petrović, autorka brojnih knjiga za decu i mlade, uz pomoć dvadeset dva izuzetna i osobena ilustratorska pera.
Na svetu postoji bezbroj stolica. Sve one se razlikuju po veličini, nameni, čak i po broju nogu – od drvene šamlice, preko pufnastog taburea, stroge trpezarijske stolice, pa do filmske stolice ili one u avionu, koja vas nosi na drugi kraj sveta. Da li ste ikada pomislili da је jedan tako običan predmet kao što je stolica zapravo svedok bezbroj neverovatnih priča, događaja i životnih sudbina? I da svaka stolica pamti velike snove, želje, nade, izmaštane slike i igre svojih vlasnika – od slavnog slikara Van Goga, preko prve žene u svemiru Valentine Tereškove, do mladih aktivista koji se bore da svet učine boljim.
Kroz dvadeset dve priče – Čarobna stolica, Stolica za maštanje, Sećanja jedne stolice, Ljubomorna stolica, Školska stolica i druge – Jasminka Petrović piše o ekologiji, umetnosti, siromaštvu, ljubomori… Vrsta stolica ima koliko i vrsta ljudi. Svaka priča nas upoznaje s različitim ličnostima – savremenim, istorijskim, mladim i starim. Sve one govore različitim jezicima – dečjim, književnim ili slengom – i nalaze se u sredini u kojoj je jezik kojim se služe očekivan, a tip njihovih stolica uobičajen, skoro kao da samo takvo okruženje i postoji. Prolazeći kroz te svetove, sagledavamo njihovo mnoštvo i različitost.
Sa Jasminkom Petrović razgovarali smo o tome odakle joj ideja za jednu ovako neobičnu knjigu, koje je poruke želela da prenese mladim čitaocima, a zamolili smo je i da nam otkrije nešto više o njenoj spisateljskoj stolici.
Zašto je baš stolica centralni motiv ove knjige?
Radosno sam prihvatila izazov Simeona Marinkovića da se pridružim ekipi Različak. To mi je omiljena edicija u Kreativnom centru. Knjige su originalne i po sadržaju i po formi, rado čitane i nagrađivane. Dakle, trebalo je ispuniti postojeće kriterijume i plus opravdati naziv edicije. Bio je to zanimljiv ali nimalo lak zadatak. Poželela sam da pišem o nekom svakodnevnom, običnom predmetu, ali na neobičan način. Posle kraćeg razmišljanja izbor je pao na stolicu – toliko je prisutna u našim životima da je mi gotovo i ne primećujemo.
Koja je bila prva priča koju ste napisali – odakle ste krenuli u ovu spisateljsku avanturu i šta vam je bio cilj?
Uh! Bilo je tu mnogo verzija priče. Dosta sam lutala, skretala u ćorsokake. Počinjala sam da pišem, prekidala, pa opet nastavljala, pravila duge pauze, ali nisam odustajala. Moja ideja je bila da prikažem decu i njihove potrebe govoreći o stolicama na kojima sede (školskoj, avionskoj, čarobnoj, navijačkoj…). Mnogo je izazova u toku odrastanja, pa su tako i priče raznolike (ekološke, bajkovite, filozofske, horor, psihološke…). A sve je počelo od čika Jovine male Juce, koja se popela na stolicu i objavila da je gladna. Onda sam se prisetila i nekih drugih primera, pa je tako nastala prva priča Stolice iz dečje književnosti.
Forma knjige je vrlo neuobičajena. Kako ste došli do ovakve forme? Da li je bilo teško naći ravnotežu između fikcije i faktografije?
U prvoj priči razgovaraju jedan književnik i jedna književnica o stolicama koje se pojavljuju u njihovim delima. Reč je o fikciji sa istinitim detaljima. To mi se veoma dopalo, pa sam isti princip primenila i na ostale priče. Sama sebi sam otežala i usporila rad jer je svakoj napisanoj stolici prethodilo istraživanje. Dešavali su se i oni čarobni trenuci kada bi se nestvarno i stvarno uklopilo bolje nego što sam očekivala. Ali tada se otvorio nov problem – Da li će čitaoci prepoznati činjenice? Zato sam odlučila da iz svake priče izvučem faktografske podatke i objedinim ih u poglavlju Stvarno. Mogu reći da je pisanje ove knjige zaista bila uzbudljiva avantura.
Kroz priče o stolicama mladi čitaoci susrešće se s mnogim temama. Čitanje, ekologija, prava žena, borba protiv siromaštva i dečjeg rada samo su neka od važnih pitanja koje ova knjiga otvara. Koliko vam je važna ta aktivistička dimenzija knjige?
Zahvaljujući internetu i društvenim mrežama, današnji mladi čitaoci veoma su upućeni u savremena društvena zbivanja – kako domaća, tako i svetska. Mnogi od njih osećaju nepravdu i na svojoj koži. Ideje za svoje knjige uglavnom dobijam iz razgovora s mladim čitaocima na radionicama ili u okviru književnih susreta i projekata. Smatram da pisci za decu i mlade imaju obavezu da osvetljavaju različite teme i postavljaju aktuelna pitanja. Po mom mišljenju, pisci i čitaoci utiču jedni na druge. Što je njihov odnos iskreniji i otvoreniji, zajedno će brže napredovati i sve više se razvijati.
Nije uobičajeno da jednu knjigu ilustruje ovako veliki broj ilustratora. Kako je došlo do toga?
U knjizi 100 lica stolica postoje dvadeset dve priče. Svaku je ilustrovao drugi ilustrator. Do te ideje se došlo spontano, na jednom sastanku. Ilustracije se savršeno uklapaju uz priče, a takođe i jedna uz drugu. Što bi se narodski reklo – ne zna se koja je ilustracija lepša od koje. Ta vizuelna raznolikost daje posebnu dinamiku i šarm knjizi. Zahvaljujem se na podršci svim ilustratorima i čitavom timu u Kreativnom centru. Veoma sam srećna jer se na književnoj livadi pojavio još jedan različak.
„Smatram da pisci za decu i mlade imaju obavezu da osvetljavaju različite teme i postavljaju aktuelna pitanja.“
Kakva je vaša spisateljska stolica? Šta vam je u njoj najudobnije, a šta vas najviše žulja?
Godinama sam se žalila ukućanima kako nemam uslova za rad i kako, eto, moram da pišem u dnevnoj sobi za trpezarijskim stolom. I šta se dogodilo? S vremenom sam stekla pristojne uslove – radnu sobu, sto i stolicu. Međutim, ja sam nastavila po staroj navici. Svaki čas dižem glavu s tastature i bunim se: Može li taj televizor malo tiše?! Zar baš sad mora ručak? Već večera, pa nisam završila!
Ako biste mogli da odaberete jednu poruku koju će čitaoci poneti iz ove knjige – šta bi to bilo?
Bajke ne mogu promeniti svet, ali oni koji ih čitaju mogu.
O AUTORU:
Jasminka Petrović je napisala više od 30 knjiga za decu i mlade, a mnoge od njih nagrađene su brojnim nagradama. Prevedene su na više od 25 jezika, a neke su dramatizovane u pozorištima za decu i mlade u Beogradu, Sarajevu, Zagrebu i Stokholmu. Po knjizi O dugmetu i sreći urađena je pozorišna predstava, a po motivima tog romana snimljen je film Zlogonje. Roman Leto kada sam naučila da letim dobio je najviše nagrada od svih njenih knjiga. Postavljen je na pozorišnu scenu, nalazi se na spisku izborne lektire, a ta priča će se uskoro pojaviti i na filmskom platnu.
Jasminka Petrović je bila urednik tinejdžerske emisije na radiju. Pisala je za mnoge časopise i uređivala National Geographic Junior na srpskom jeziku. Učesnik je u različitim programima i projektima koji podstiču dečju maštu i stvaralaštvo. Sa udruženjem Krokodil organizuje književni festival za decu Krokodokodil. Scenarista je dečje serije Kukuriku šou (RTS). Jedan je od osnivača Pokreta za poboljšanje kulture za decu i mlade Ura kultura. Inspiraciju pronalazi u razgovorima s decom. Veliku podršku dobija od porodice, rodbine i prijatelja. Voli jesen, more i vetar.
Knjigu 100 LICA STOLICA ilustrovali su: Ivica Stevanović, Ana Petrović, Nikola Vitković, Dragana Radanović, Marica Kicušić, Igor Kekeljević, Manja Ćirić, Aleksandar Zolotić, Boris Kuzmanović, Dobrosav Bob Živković, Jelena Vasiljević, Milica Radenković Smiljanić, Maja Veselinović, Sonja Paunović Varga, Vane Kosturanov, Luka Tilinger, Marija Jevtić, Dušan Pavlić, Maša Avramović, Aleksa Jovanović, Gradimir Smuđa i Milenko Stevanović.
Izvor: Detinjarije.com
