Intervju – Jasminka Petrović: Od čitanja se raste!

Jasminka Petrović je najpopularnija i najprevođenija srpska dečja književnica. Kreativni centar objavio je nekoliko njenih knjiga. U ediciji Bez dlake na jeziku izašle su knjige Seks za početnike, Škola, Kako postati i ostati glup, Bon ton. Najstrašniji dan u mom životu je roman namenjen starijim osnovcima, za koji je dobila nagradu Rade Obrenović za najbolji roman za decu objavljen 2006 godine. Duhovite zbirke priča Riba ribi grize rep i Kaži teti dobar dan namenje su mlađim osnovcima.
Neki od njenih naslova našli su i svoj put u svet. Priručnik Seks za početnike je najpopularniji jer je preveden na dvadeset i pet jezika.

Za Detinjarije, Jasminka Petrović govori o temi koju obrađuje u svojoj novoj knjizi “Od čitanja se raste” – odnosu dece prema pisanoj reči:

Junakinja Vaše nove knjige je devojčica koja nije zainteresovana za čitanje. Jako puno ste u kontaktu s decom i mladima, da li oni zaista danas ne čitaju? I da li sve manje čitaju kako rastu?

U svakoj generaciji postoje oni koji „gutaju“ knjige, oni koji čitaju ponekad i oni koji ne hvataju knjigu u šake. Čini mi se da u srazmeri sa životnim ubrazanjem opada broj čitača kako kod dece, tako i kod odraslih. Knjiga zahteva posvećenost, mir i koncentraciju, a toga je sve manje u našim svakodnevnim životima. Mislim da je to veliki izazov za nas pisce. Ako želimo da zadržimo čitalačku publiku moramo da pišemo kvalitetna štiva.

Sudeći po manifestaciji „Čitalačka značka“ deca najviše čitaju od drugog do četvrtog razreda. Kada uđu u pubertet više ih zanimaju simpatije nego knjige, ali ipak još uvek zalaze u biblioteke. Srednjoškolci „ne znaju gde im je glava“ od suočavanja sa svetom odraslih, te čitaju još ređe. Osim toga, nije im baš sasvim jasno ni šta da čitaju – dečje knjige su prerasli, a knjige za odrasle su im nedovoljno poznate. Studenti već imaju izgrađen čitalački ukus, ali nemaju dovoljno vremena, pa čitaju knjige onoliko koliko im dozvoljavaju i ispitni rokovi. Ja mislim da situacija nije loša, ali može da bude i mnogo bolja. Ako želimo da podignemo svest o važnosti čitanja, treba ojačati sistem – od roditelja, nastavnika, bibliotekara, pa sve do Ministarstva prosvete i Ministarstva kulture.

Svaki roditelj bi voleo da njegovo dete čita, makar onoliko koliko škola od dece zahteva, ali roditelji se često osećaju nemoćnim da zainteresuju decu za knjige? Kako da roditelj stvori u svojoj porodici atmosferu koja podstiče dete na čitanje, da ga motiviše?

Psiholozi nam stalno poručuju da se deca ne vaspitavaju rečima nego ličnim primerima. Ako roditelj čita knjige, čitaće knjige i njegovo dete. Ljubav prema knjizi razvija se tokom celog života, ali su najvažniji kontakti s knjigom u najranijem detinjstvu. Prve knjige treba brižljivo birati, najbolje zajedno s detetom. Nakon pročitane knjige dobro je da se povede razgovor, naprave maske glavnih i sporednih junaka, odglume pojedine scene, izmisle se neki novi događaji u priči i sl. Važno je da knjiga detetu donese radost, da pobudi radoznalost, razvije maštu i dobro je da odškrine neka nova vrata. Deca vole kad se roditelji igraju s njima. Zašto se, recimo, ne bi igrali pravljenja porodične knjige o klempavom zecu i ljutitom žbunu?

Može li pisana reč da se takmiči sa drugim medijima, u situaciji kada su deca često potpuno prepuštena “digitalnim bebisiterkama” od prvih godina života? Stručnjaci kažu da deca u manje razvijenim sredinama više čitaju, jer im je tehnologija manje dostupna (video igre, internet)?

Ako se kompjuter upotrebi na konstruktivan način, kao što je to u priči od „Čitanja se raste“, on može da bude od velike koristi. Zahvaljujući internetu i jakoj želji da sazna ko je oposum Hajdi, naša junakinja Tamara naučila je da čita. U tome joj je najviše pomogao jedan deda iz komšiluka. On je s Tamarom razgovarao o različitim životnim temama, bio je s njom otvoren, strpljiv i iskren. Kada s decom provedemo kvalitetno vreme i zadovoljimo njihove inetelektualne, emotivne i kreativne potrebe, onda deca nemaju razloga da se „zombiraju“ ispred ekrana.

Gostujući po mnogim bibliotekama i školama po Srbiji, stekla sam utisak da su deca po manjim mestima i selima otvorenija za razgovor, spremnija za kreativne zadatke, da su radoznalija i opuštenija nego deca po velikim gradovima. Ja mislim da uzrok tome nisu tehnološka dostignuća, već odnosi u porodici. Deci je potreban red, ustaljeni ritam, porodična okupljanja, razgovori… a toga još uvek ima u manjim mestima. Roditeljima u gradu buči glava od obaveza i hroničnog manjka vremena. Oni će tako da uključe DVD i puste deci crtane filmove kako bi završili svoje poslove po kući. Možda je rešenje da uključe decu u te kućne poslove. Setimo se kako je to radila Meri Popins.

Današnji digitalni domoroci teško održavaju pažnju, da li pisac za decu mora o tome da razmišlja dok piše? Kako svoje mlade čitaoce “uvlačite” u priču? Takođe, da li je savremeni dečji pisac u opasnosti da se, zarad privlačenja čitalaca, suviše “trivijalizuje”?

Vizuelni svet je mnogo atraktivniji i snažniji od pisane reči. Ali ja verujem da deca uvežbavaju fokusiranje pažnje upravo kroz čitanje. Sve što ih sadržaj dublje uvuče u priču, oni će duže biti „zaronjeni“ u knjigu. To je naravno velika odgovornost za dečje pisce. Kriterijumi za dobru knjigu su iz dana u dan sve oštriji. Knjiga treba da bude originalna, mudra, duhovita, edukativna, umetnička, raskošna, bogato ilustrovana i povrh svega da nije skupa. Osim toga, dečji pisci nemaju baš neki status u našem društvu, tako da se uglavnom sve svodi na veliki entuzijazam i rad iz senke. Bojim se da nam pisci za decu ne završe kao ptice dodo.

Šta je sa famoznom lektirom, koju, čini se, niko više ozbiljno ne shvata, ni učenici, ali ni nastavnici? Postoji veliki jaz između današnjeg književnog ukusa dece i školskog programa, šta o tome misle sami učenici sa kojima ste razgovarali? Takođe, da li mislite da “klasike” koje današnja deca neće da čitaju treba izbaciti iz programa?

Ako želimo ozbiljno da se pozabavimo lektirom, ja mislim da u razgovor treba uključiti učenike i nastavnike, jer njih se ova tema najviše tiče. Mnogo puta sam se uverila, kada se pred decu ozbiljno postavi neki zadatak, oni umeju da budu vrlo konstruktivni, odgovorni i samokritični.

Roditelji čitaju deci samo dok ona to ne mogu sama, a onda knjigu ostavljaju da se sama izbori za dečiju pažnju, da li tu greše? Da li porodice treba podsetiti na instituciju zajedničkog čitanja, nekada vrlo popularan način da se provodi vreme u društvu?

Meni je najveći kompliment kad čujem da su neku moju knjigu čitali naglas u kući. Za sada rekord vodi „Seks za početnike“ knjiga koja je u istom trenutku okupila tri generacije, decu, roditelje, baku i deku. Svi zajedno su čitali knjigu, malo se smejali, malo se stideli, malo pričali i malo nešto novo naučili.

Pošto je upravo počeo letnji raspust, imate li neke predloge za roditelje koji bi želeli da se ovog leta njihova deca više druže s knjigom? Takođe, možete li da preporučite neke naslove ili autore, kako savremene, tako i one koji su Vama značili u detinjstvu?

Biranje knjige spada u važne rituale. Prednja korica, zadnja korica, miris knjige, naslov, ilustracije, fotografije, beleške o piscu, pojedine rečenice, čitavi pasusi, opšti utisak… Nekad knjigu izaberemo brzo i lako, kao ljubav na prvi pogled, a nekad je tražimo ceo život.

(Razgovarala: Jovana Papan)

OD ČITANJA SE RASTE
Autor: Jasminka Petrović
Ilustrator: Dobrosav Bob Živković
Kreativni centar 2012.

Tamara ne ume da čita i piše, a već ide u prvi razred. Mama je očajna, tata se ljuti, ali nju baš briga za slova. Saznajte kako su jedan deda, jedan oposum, jedna Hajdi, plus internet, pomogli Tamari da nauči da čita i piše.
Kreativni centar poklanja čitaocima Detinjarija 2 primerka knjige “Od čitanja se raste”. Kako da učestvujete? Ostavite ispod teksta komentar i ne zaboravite da napišete i svoju i-mejl adresu kako bismo mogli da vas kontaktiramo. Igra traje do ponedeljka, 9. jula, kada ćemo objaviti rezultate. Srećno!