Intervju, Jelena Milutinović: "Humor je najlepši začin svakodnevice"

U izdanju Kreativnog centra nedavno je objavljena mala zbirka priča pod nazivom Priče o vuku Stanivuku autorke Jelene Milutinović, sa maestralnim ilustracijama poznatog ilustratora Borisa Kuzmanovića.

Jedna sasvim obična šuma… Jedan naizgled sasvim običan vuk… Jedna ooopasna šumska ekipa… I jedna zabavna knjiga koju ćete zavoleti već nakon prvih nekoliko stranica. Ovo je knjiga kojoj ćete se uvek vraćati.

U izdanju Kreativnog centra nedavno je objavljena mala zbirka priča pod nazivom Priče o vuku Stanivuku autorke Jelene Milutinović, sa maestralnim ilustracijama poznatog ilustratora Borisa Kuzmanovića. Knjiga je prvenstveno namenjena čitaocima početnicima, odnosno mlađim osnovcima, ali će u njoj uživati i predškolci, pa i mlađi ljubitelji priča, koji će uz asistenciju roditelja moći da prate urnebesne dogodovštine jednog neobičnog vuka i njegove šumske družine.

Vuk Stanivuk mirno živi u svojoj šumi. Zabavlja se tako što igra šah, leti majstoriše po šumi poput pravog stolara, a zimi posebno voli da se igra na snegu i da pravi sneška. Društvo mu prave prijatelji ‒ lija Mija, Meda, dabar Grada, zec Maksa i veverica Simka, kao i brojne druge šumske životinje. Njihovi dani protiču uglavnom mirno i spokojno, ali ponekad u njihove živote uplovi i poneka nevolja. Vuk Stanivuk je tada tu da reši sve probleme. Ponekad vešto, ponekad sasvim nevešto, ali sa puno žara i dobre volje, žuriće u pomoć svojim prijateljima, a način na koji će se izboriti sa novonastalim neprilikama priuštiće čitaocima puno smeha i dobre zabave.

Autorka Jelena Milutinović savladala je dve vrlo važne veštine u pripovedanju – kao prvo drži pažnju zanimljivim pričom, a kao drugo veoma je duhovita. Od spontanog zapleta, preko simpatičnog gega, do zabavnog preokreta, ona sigurno vodi svoje slušaoce kroz svaku Stanivukovu avanturu. S njom smo razgovarali o tome kako se dogodilo da jedna inženjerka elektrotehnike postane odličan pripovedač, zašto je humor važan u knjigama za decu i šta je ona volela da čita u detinjstvu.

Ovo je vaš spisateljski prvenac. Šta vas je inspirisalo za ovu priču?

Najviše me inspirišu priroda i deca. U prirodi veoma uživam. Volim da posmatram biljni i životinjski svet. Mislim da je zato šuma postala scena za moju priču, a životinje glavni junaci. A avanture Stanivuka i njegove družine, njihova pitanja, reakcije i razmišljanja zapravo se odnose na neke od dečjih dilema. Odgovori i rešenja tih dilema takođe su dečji, pa zato u njima ima dosta drugarstva, pravičnosti, solidarnosti, ali i smeha.

Kako je tekao proces rada na knjizi?

E, to je ono najzanimljivije! Pred spavanje deci često čitam priče, ali smo u jednom trenutku imali mršav izbor knjiga u kući, pa sam odlučila da izmislim priču. Pošto nije bilo lako započeti, tražila sam pomoć od dece – da mi zadaju dva glavna lika, ali da to budu šumske životinje. Oni su izabrali vuka i zeca i tako je krenulo. Moram priznati da sam se i sama iznenadila kad sam shvatila kako priča lako teče i kako se ideje pojavljuju niotkuda. Bilo je dosta glupiranja u svemu tome, čudnih glasova, smešnih detalja, oponašanja životinja … u svakom slučaju – ništa od spavanja.

Ćerka je predložila da zebeležim priče da ih ne bismo zaboravili. Onda su došli korona i karantin i bilo je malo više slobodnog vremena, taman da se priče zapišu i uobliče.

Šta vam je bilo najzanimljivije, a šta najkomplikovanije?

Najzanimljivije je bilo smisliti novu priču. To je bila prava zabava. Pisanje mi je palo malo teže jer dolazim iz druge branše i nemam mnogo iskustva u tome. Ali nekako sam se snašla i mnogo sam usput naučila o pisanju dečjih priča.

Priče o šumskoj družini kombinovane su u ovoj knjizi s malim stripovskim celinama. Zbog čega ste se odlučili baš za ovu formu?

Priče su dinamične i u njima ima mnogo obrta i dijaloga, pa je bila potrebna i neka dinamična forma koja bi to dobro ispratila. Ideja za ovakvu formu došla je od iskusnog tima Kreativnog centra i meni se veoma dopala. Mislim da će kombinacija pripovedanja i stripa, uz duhovite ilustracije, biti vrlo zanimljiva za male čitaoce početnike, ali i za malo iskusnije drugare. Ilustrator Boris Kuzmanović je odradio sjajan posao i oživeo priče na zabavan način. Ilustracije su donele još više humora i zabave. Mislim da je tek sa njima knjiga postala kompletna.

Priče o Stanivuku i njegovoj družini vesele su, duhovite i zabavne. Zbog čega je, po vama, humor važan u knjigama za decu?

Mislim da je humor važan uvek i svuda. Bar se na mojoj listi poželjnih ljudskih osobina i vrlina smisao za humor vrlo visoko kotira. To je najlepši začin svakodnevice. Deca su posebno zahvalna kada priče malo začinite duhovitošću. Mnogo je lepo kada prasnu u smeh dok im čitam neku priču ili kad vidim kako im se osmeh polako razvlači preko lica. Mislim da knjige s finim humorom mogu dosta pomoći deci u tome da zavole knjige i čitanje.

Koje su knjige obeležile vaše odrastanje?
Sećam se da je lektira učinila da otkrijem gradsku biblioteku, a ona je zatim postala važna adresa u mom životu. Najpre sam čitala bajke i Ezopove basne, a onda su došli Dečaci Pavlove ulice, Bela griva i Grof Monte Kristo. Prava čitalačka strast razvila se u starijim razredima osnovne škole, uz naučnu i epsku fantastiku. Tu moram posebno da izdvojim knjige Isaka Asimova, a sećam se i knjige koja me je uvela u svet epske fantastike – Mač od Šanare.

Podeli tekst: