Katarina Obradović već deset godina podučava decu veštini aikidoa. Osim kao sportista, ovoj borilačkoj veštini se posvetila i kao naučnik, antropolog. Sa njom smo razgovarali o tome šta je aikido, zašto je korisno da se deca bave njime i kako roditelji mogu više da saznaju o ovoju veštini.
Šta je aikido, šta je ono osnovno što ga razlikuje od drugih borilačkih veština? Šta je cilj aikidoa?
Aikido je u odnosu na druge tradicionalne borilačke veštine nastale u Japanu, najmlađa borilačka veština. Njen tvorac je Morihej Uešiba koji je veštinu stvarao i oblikovao 30-tih godina XX veka. Kada prevedemo ideograme za AI – harmonija, KI- energija i DO- put, možemo reći da je aikiod put usklađivanja energije sa energijom napadača ali i put usklađivanja svoje energije uopšte. Ono što ga razlikuje od drugih borilačkih veština, pored forme nastale iz borilačkih veština koje je sam osnivač izučavao, je i ideološka ravan koja je jedinstvena u borilačkom svetu. Cilj aikidoa je kako je sam osnivač Morihej Uešiba govorio je da stvori vredne i čestite ljude.
Kako si počela da se baviš njime? Koliko te je promenilo?
Počela sam da se bavim aikidoom sasvim slučajno. Moja prijateljica me je dovela na trening, dopalo mi se i evo me već 15 godina u aikidou. Jako me je promenilo bavljenje aikidoom, stekla sam samopouzdanje, samodisciplinu i usvojila sam etička načela neophodna da bi se uspešno bavili njime.
Aikido je bila i tema tvog diplomskog rad na filozofskom fakultetu. Šta si naučila proučavajući ga iz antropološkog ugla?
Aikido jeste bila tema mog diplomskog rada i on je dokumentovan u knjizi objavljenoj u okviru izdavačke delatnosti koju sam pokrenula pre 4 godine. U pripremi je drugo dopunjeno izdanje, zvaće se „Aikido – antropološka analiza“. Forma diplomskog rada bila je ograničavajuća prvenstveno po dužini i elementima koje je morao rad da zadovolji i u novom izdanju će biti sve ono što nije moglo da se nađe u njemu a bilo je odavno spremno. Antropološki ugao mi je omogućio da sagledam ideološku i kulturološku ravan ne samo aikidoa, već i celokupnog segmenta koji danas nazivamo dalekoistočne borilačke veštine. Kulturološka konceptualizacija tela i telesnosti je oblast koja me je posebno zainteresovala i na studijama a dalekoistočni aspekt toga je poseban i jedinstven. O tome se tako malo zna kod nas. U skladu sa tim u toku ove godine objaviću još nekoliko knjiga drugih autora u okviru svoje izdavačke delatnosti upravo na tu temu. To su pre svega radovi sociologa i antropologa.
Postala si prva žena u srbiji majstor Iado mača? Jeli to bio veliki izazov?
Da, Iaido vežbam nekih desetak godina sa manjim prekidima. Reč je o idejno srodnim veštinama. Forma je skromnija po broju tehnika, pa mi je shodno tome trebalo manje vremena. Vežbanje svake borilačke veštine uvek je veliki izazov.
Koliko dugo radiš sa decom, i kakvo je tvoje iskustvo kao instruktora?
Sa decom radim već 10 godina i moje iskustvo u radu sa njima je veoma pozitivno. Danas većinu kluba sačinjavaju deca koja su porasla a koja su nekada bili moji đaci u dečijoj grupi. Decu nije lako podučavati tako kompleksnoj veštini kao što je aikido. To zahteva sa moje strane veliko strpljenje, trud i mnogo uložene energije u motivaciju. Upravo zbog svega toga navedenog, da bi neko vežbao, mora imati i moju saglasnost tj. mora proći i moju ličnu procenu. Drugim rečima, biram između ostalog svoje učenike, a ne samo moji učenici mene. To se pokazalo kao dobar način rada sa decom i tako nameravam i dalje da radim u budućnosti. Rezultat svega toga je recimo i najmlađi ženski dan pojas u Srbiji – moja učenica koja vežba već 8 godina. Aikido počela je kao dete a sada završava srednju školu.
Zbog čega je za decu korisno vežbanje aikida? Kako bavljenje aikidom utiče na njih?
Za decu je vežbanje veoma korisno zbog toga što podstiče razvoj različitih aspekata ličnosti, pre svega samosvest i fokusuranost kroz fizički trening. To je veoma konkretna individualna korist po njih same. Te osobine, kada primene u drugim oblastima života, mogu mnogo da im pomognu. Talenat u bilo kom aspektu života malo znači ako nemate osobine ličnosti koji će te talente realizovati. Upravo vežbajući aikido, deca razvijaju osobine ličnosti koje će im trebati u životu. Takođe, vrši se i pozitivna socijalizacija dece, jer ona uvek vežbaju sa PARTNEROM a nikada sa protivnikom. Sama struktura treninga je fizički naporna, npr. deca padaju, hodaju na kolenima,,rade poluge i sl. pa moraju da nauče da izdrže fizičke napore i uslove u kojima vežbaju (npr. vrućinu, hladnoću, žeđ, rane jutarnje treninge itd.).
U kom uzrastu je najbolje početi?
Najbolje je početi što ranije, pošto se vežba ceo život. Onaj koji je počeo kao dete i vežbao ceo život može biti u tome i preko trideset godina. Kada deca krenu u vrtić i budu sposobna da komuniciraju sa drugom decom i sposobna da budu odvojeni od roditelja makar sat vremena – tada su spremna.
Šta roditelje najčešće interesuje kad deca prvi put dođu sa detetom?
Roditelje najčešće zanimaju osnovne stvari vezane za vežbanje kao što su termini, odeća za vežbanje itd. Veoma važno je da roditelji imaju volje da decu dovode i odvode sa treninga i da utiču na njihovu motivaciju, tako da je to moj i njihov zajednički rad i trud. Takođe, postoji opcija nekoliko početnih treninga radi procene kandidata.
Aikido je usko povezan sa konceptom nenasilja – da li deca iz ovoga mogu izvući pouku koja im može koristiti u svakodnevnom rešavanju sukoba i veoma prisutnog problema vršnjačkog nasilja?
Aikido jeste povezan sa konceptom nenasilja i zbog toga je veoma važna njegova poruka i ono što deca uče vežbajući ga. On svakako može uticati u rešavanju problema vršnjačkog nasilja, pre svega zbog činjenice da decu uči nenasilnom ponašanju. Ukoliko dođe do nasilne situacije decu opet učimo da na nasilje odgovore tako što će se odbraniti na takav način da ne povrede drugoga već da mu ukažu na uzaludnost njihovog napada. Taj koncept je jedinstven u borilačkom svetu.
Da li možeš da kažeš kako bavljenje aikidom utiče i na ostale aspekte života? Mama si dvoje dece, koliko je recimo uticao na tebe i tvoje roditeljstvo?
Aikido utiče na svaki aspekt čovekovog života, menja vas, čini boljim za sebe i širu zajednicu. U današnjem vremenu virtualnog sveta interneta i površnosti, vežbanje borilačkih veština može da ponudi alternativu. Moje roditeljstvo je usko povezano sa aikidoom jer ga starije dete vežba a i mlađe će sigurno – kada dođe vreme za to. Svakom detetu koje vežba kod mene, posvećujem se na način na koji bih se posvetila svojo deci. Mislim da je to ključ njihovog uspeha u bavljenju ovom veštinom u našem dođou i razlog zbog koga se opredeljuju da se ovim bave toliko dugo zajedno uz nas.
Dešava li se da i roditelji, uz svoju decu, počnu prvi put da treniraju aikido?
Obično je obrnuto, roditelji koji su nekada vežbali i roditelji koji vežbaju dovedu i svoju decu da vežbaju zajedno! To je redovna pojava više nego što je to retkost. Kad god postoje uslovi za to, gotovo uvek tako i bude, prirodno je da ono što mislite da je dobro za vas ponudite i svojoj deci.
Koliko se radi na popularizaciji aikida, i gde možemo da više saznamo o njemu i o aktivnostima u Srbiji?
Danas ljudi čak kupuju iz fotelje, jako su pasivni, zarobljeni u sistemu potrošačkih vrednosti. Aikido sam po sebi uz vrednosti koje nosi traži puno ali i daje puno. Zbog toga je on bio i ostao elitna stvar koja će biti još više popularns onda kada čovečanstvo proživi katarzu. I pored toga, preko 1,5 miliona ljudi u celom svetu se bavi njime.
Što se tiče aktivnosti u Srbiji, ima jako puno različitih pristupa veštini i shodno tome i različitih organizacija. Moja organizacija se zove Društvo za tradicionalnu japansku kulturu – Aikikai Srbije i direktno je priznata od strane Aikikai fondacije sa sedištem u Tokiju, organizacije na čijem čelu je danas unuk osnivača Moriteru Uešiba. Na sajtu naše organizacije na www.aiki.rs koji postoji još od 1997. možete pronaći zaista mnogo informacija o našem i svetskom aikidou . Mogu slobodno da kažem da je to najsadržajnijiji web sajt o našoj veštini u ovom delu Evrope ali i mnogo šire.
Razgovarala: Jovana Papan
