Intervju, Lepi Brka: Učimo decu da nije sramota poneti od kuće užinu koju smo sami napravili

Kuvar i voditelj Nenad Gladić poznatiji kao Lepi Brka, već pet godina član je naše redakcije kao gastro urednik časopisa “Kuvajmo s decom” i glavni protagonista istoimenog projekta u okviru kog je održano na desetine kulinarskih radionica sa po vrtićima i školama, sa ciljem da se mališanima zdravije hrane i zainteresuju za kuvanje. Povodom navršenih pet godina od izlaska prvog broja časopisa, sa našim Brkom popričali smo na razne teme – od poslovnih, preko roditeljskih, do kulinarskih.

O meni – profesionalno i lično

Ne volim da pišem o sebi. Većinu stvari koje radim profesionalno vrlo brzo dođe do gledalaca, čitaoca i tu valjda nema mnogo misterije ni tajni. Provodim dosta vremena putujući i pripremajući snimanja – zapravo, veći deo mog posla je priprema, puno pripreme, pisanja, istraživanja. Lično sam otac, muž i sredovečni muškarac koji se trudi da prve dve uloge “odigra” što uspešnije može. Ima tu još uloga ali ove dve su mi najvažnije.

Trenutna poslovna inspiracija

Trenutna poslovna inspiracija mi je pravljenje web stranice Lepi Brka. To je nešto novo a opet oslanja se na sve ono što inače radim. Sa druge strane, predstavlja novu vrstu izazova, jer odavno nisam radio nešto samo za sebe i u porodičnoj režiji. U svemu mi puno pomaže Silvija (najbolja žena na svetu), jer mi je za početak oslonac za sve što radim, a zatim i saradnik jer me sa svojim osećajem za estetiku daleko prevazilazi pa njoj prepuštam ulogu food stiliste kad fotografišemo hranu. Ona je takođe tu kada počnem da sumnjam da je ono što radim dovoljno dobro. Umem da budem previše kritičan prema svom radu a ona je tu da me obuzda u tome.

O projektu Kuvajmo s decom, posle pet godina – utisci, iskustva, razmišljanja, planovi?

Kuvajmo s decom mi je posebno drag projekat jer živi na čistom entuzijazmu. To je retko sresti u ovo vreme. Interesantno bi bilo proveriti da li se neko ovoliko dugo bavi ovom temom kao mi? Tekstovi, radionice, predavanja… A suštinski samo radi neke jednostavne lične satisfakcije idejom da nešto konkretno radite na temu kojom su drugima puna usta.
Kako vaspitavamo decu, čime ih hranimo i kakve navike kod njih razvijamo. Teško je porediti našu situaciju sa razvijenim zemljama ali na ovu temu je potrebno samo puno upornosti, zainteresovanosti i nešto malo novca i bili bi mogući veliki pomaci u pravom smeru. Kako stvari stoje – ostaje nam da nastavimo našu malu priču sa malim ljudima i uradimo koliko možemo. Plan je jednostavan, nema predaje! 😉

Đačka užina i doručak – odakle smo krenuli, gde stadosmo, kuda idemo?

U našem porodičnom mikrokosmosu iz kuće se ne izlazi bez doručka. U školu još ne idemo pa je užina vrtićka. Moja želja je da na sve moguće načine ideju obaveznog doručka i kvalitetne užine prenesem na što više dece. Skoro sve radionice koje radimo u vrtićima za temu imaju užinu. Razlog je jednostavan. Za početak, učimo decu da su sposobni da sami pripreme hranu još od četvrte godine. Naravno da to neće raditi potpuno sami, ali ideja pripreme hrane (a ne kupovina industriskih grickalica) im polako postaje prirodna i nadamo se da će, kada bude bilo vreme da krenu u školu, imati neku svest o tome da je recimo bolje da pojedu jabuku za užinu nego kesicu čipsa. Da nije sramota poneti od kuće nešto što su sami ili uz nečiju pomoć napravili. Voleo bih da shvate da je “jači fazon” jesti zdravo nego iz trafike. Moramo makar da probamo, pa još jednom, pa još jednom, i tako dok ne uspemo.

A sada malo o roditeljstvu – Nenad kao tata predškolca

Predškolac ima prilično jak karakter, tako da tata predškolca pomalo sa strepnjom očekuje školske dane i godine koje nam predstoje. Šalu na stranu, vidim da su roditelji predškolaca prilično opsednuti temom da li će njihova deca dovoljno doro da se pripreme za školu i kakav će im biti start. Meni je to malo šašavo. Većina dece još uvek ne zna da veže pertle i pravilno koristi nož i viljušku – da ne govorimo da ne znaju ni nos sebi da obrišu – a mi se brinemo da li treba da nauče da pišu i čitaju ili ne. Oni su mali i treba da se što više igraju. Pitao sam neke klince koji su ove jeseni krenuli u prvi razred kako im se čini škola. Odgovori uglavnom idu u smeru da su pomalo razočarani jer su više očekivali i škola im se čini laka. Meni je to zabavno jer očigledno pripreme za školu imaju veću težinu od same škole.

Mi se nešto posebno ne pripremamo, Dimitrije je shvatio da od pisanja može da ima neke koristi pa ga to sad pomalo zanima inače niko ga ne forsira niti obeshrabruje na tu temu.

Naša omiljena tema – moderno ili tradicionalno roditeljsvo?

I jedno i drugo. Moderni trendovi sada već dosta dugo propovedaju to smireno roditeljstvo u kom se sve rešava ličnim primerom i lepom rečju (što gvozdena vrata otvara).
Ok, drago mi je da su mnogi našli rešenje svojih problema sa neposlušnom decom prateći uputstva raznih gurua dečije anđeoske prirode, ali hvala Bogu pa ima i onih koji se bave temom odgajanja dece i shvataju da postoje deca kojima nije dovoljna samo blaga reč puna ljubavi izrečena posebnom bojom glasa koju koriste džedaji kada hoće da zagospodare nečijim ponašanjem. Da pojasnim, ako može rečima da se reši neka situacija, spreman sam da ponovim reč više puta i različitim tonom. Kada mi ponestane tonova onda nastupa fizika. Retko ali ponekad je tako. Bitno je da se fizika ne praktikuje u besu. To je jedino važno. I važno je da se pomirimo. Kazna i kažnjavanje, kakvi god bili, ne smeju da budu kraj cele stvari. Mora da padne i pomirenje, jer jedino tako dolazimo do cilja a to je vaspitano dete.

Ishrana dece – kako ti vidiš temu kroz vizuru naših radionica, tvog kulinarskog i roditeljskog iskustva?

Što se toga tiče mislim da je tu lični primer veoma važan. Mi skoro nikad ne kupujemo recimo industrijske slatiše. Što ne znači da ih nema – stižu u kuću drugim kanalima – ali recimo, mi se trudimo da ih ne jedemo dajući do znanja potomku da je to bezveze hrana i da mu nije potrebna. Nije mu zabranjeno ali je dozirano. Sokove skoro da nikad ne kupujemo ali će ponekad dobiti da pije sok ako smo negde van kuće. Uspeli smo od malena da ga naviknemo na sve vrste povrća, voća i mesa. Kako rastemo, ima tu nekih faza kada se sa manje entuzijazma jede ovo ili ono, ali tu ne zatežemo previše jer te faze kratko traju.
Klinci mogu da budu jako izbirljivi, ali mislim da je tu više problem sa linijom manjeg otpora kojom roditelji idu.

Kao i svi, i mi bismo voleli da nam napraviš jedan doručak – šta ti i sin doručkujete, kakve ideje nam prelažeš?

Doručak treba da bude jak i da ne bude komplikovan. Ko još ima vremena da u ponedeljak ujutro pravi neki neznamkako komplikovan doručak?

Jaja su uvek dobra ideja (ma šta pričali o njima) i postoji puno načina za njihovo pripremanje. Dodamo parče tosta, šolju jogurta ili čaja, par kriški jabuka – i spremni smo za sve što jedan srpski ponedeljak može da donese.

Utorak može da bude dan za recimo ovsene pahuljice koje smo predhodno veče pomešali sa jogurtom i dodali malo mlevenih oraha, seckanih suvih šljiva i meda.

U sredu sendvič sa šunkom, sirom i recimo rendanom šargarepom i nekim namazom.

Imam utisak da doručak uvek strada na uštrb onih 30 minuta sna koji smo izgubili pošto smo predhodnu noć piljili u neki ekran.

Planirajte doručak veče pre i ostvarite taj plan. Ako ni zbog čeg drugog – onda barem zbog toga da dokažete sebi da su vam deca zaista važna koliko tvrdite da jesu.