O temama koje najviše interesuju roditelje, razgovarali smo sa Snežanom Golić, pedagogom sa dugogodišnjim iskustvom u radu sa decom i roditeljima.
Mozete li da izdvojite najveću zabludu današnjice o roditeljstvu?
Teško je izdvojiti jednu opštu, jer ono što je u jednoj porodici i konkretnom slučaju zabluda u drugom je istina. Ali pokušaću. Nekako se teza: „moraš biti uvek srećan“, uvukla u naše živote. Smatram tu težnju jako opasnom. A na nju se dodatno nadovezuje i obaveza da roditelj mora da usreći dete. Zamka je u tome što nikome na ovom svetu „roditeljska pipirevka“ nije donela pravu sreću. Mnogo zabrana i pravila i ograničenja je potrebno da bi odrastao čovek bio sposoban za kontakte koji će ga činiti srećnim. Dakle, ugađanje po svaku cenu i zarad trenutnog uživanja nije put do sreće, što mnogi ne shvataju.
Šta najviše utiče na psihu deteta i razvojni put?
Faktora je bezbroj, inače bi postojao recept koji se dobija u porodilištu.
Izdvojiću najvažnije, po mom mišljenju, a da možemo direktno uticati kao roditelji. Predvidivost, psihička stabilnost i zrelost roditelja su od izuzetnog značaja. Dete ne može da upozna svoje roditelje, ako njihove reakcije nisu bar donekle predvidive. Moderna psihologija se sudara sa mojim stavovima u onom momentu kada počinje da zahteva od odraslih uvek pozitivne i mirne reakcije i vedro raspoloženje. To je naprosto utopija. Umesto licemerja i lažnog osmeha, ja glasam za predvidivost. Znaj šta očekujem od tebe i time se rukovodi u bitnim situacijama. Ostaje tu puno prostora za razvoj individualnosti itd. Pravila moraju da postoje i budu postavljena od strane roditelja.
Da li su današnji roditelji preambiciozni?
Ima takvih roditelja, deca su za njih statusni simboli i to je strašno. Uspeh u detinjstvu i nije baš u korelaciji sa uspehom u odraslom dobu. Često deca nemirnog duha, koja krše pravila u mladosti i ne idu utabanim stazama, socijalno poželjnim putevima, kasnije budu izuzetno uspešna. To se najčešće dešava kada pronađu područje rada koje ih zaista interesuje. I to je sve od slučaja do slučaja. Iznenađujuće je koliko je promenljiv razvojni put i sa koliko obrta i raskrsnica. Tako da roditeljska ambicija bi trebalo da poštuje identitet deteta, kao preduslov da dete ostane srećno, a ne da biraju umesto deteta.
Što se ambicija tiče, često me pitaju šta mislim o vannastavnim aktivnostima, tačnije, gde je mera. Nemam jednak odgovor za svako dete. To ipak mora da oseti roditelj u skladu sa interesovanjima deteta, uz zadatak da se sačuva od svojih neostvarenih ambicija. Nije problem u aktivnostima, jer sve su manje – više prilagođene interesovanjima dece i sa elementima igre i zabave. Pa tako ni svaki dan ponešto ne mora biti problem.
Ali očekivanja roditelja su često problem. Ako dete vodimo da bude uvek i svuda najbolje i ne poštujemo ga dovoljno kada uspeh izostane , e tada je pad samopouzdanja , motivacije i pozitivne slike o životu skoro neminovan.
Kako se gradi samopouzdanje kod dece?
Zanimljivo pitanje. Kada roditelj uoči da dete nema samopouzdanja, prvo što mora da uradi je da stane ispred ogledala i dobro se pogleda. Da li stoji pravih leđa, hrabar, odlučan i sa jasnom vizijom o životu koji želi za sebe i svoju porodicu. Vi ste model svom detetu i učitelj borbe za svoja prava i mogućnosti. Najčešće već tu imamo jasnu sliku ko, prvenstveno, mora da radi na sebi – roditelj.
Samopouzdanje se gradi svaki dan i svakog sata i minuta, a ne kada neko odluči da se time pozabavi. Roditelj mora da poznaje svoje dete i REALNE mogućnosti u tom trenutku i da svoja očekivanja odmeri i smesti samo malo iznad. Ako ih postavi previsoko ubija samopouzdanje i motivaciju deteta za napretkom. Ako ih postavi prenisko dete stagnira i stara sliku lažnog uspeha, lako dostupnog, što na duže staze preti sa: „ko visoko leti – nisko pada“ .
Za samopouzdanje jedna od najvažnijih lekcija je: „Nije važno šta je rekao, nego KO je rekao“ , kao i približiti detetu da svi imamo mane i vrline, da niko nije savršen i da je to potpuno ok.
Da li vaspitanje i obrazovanje idu zajedno ili je obrazovanje postalo prioritet?
Obrazovanje bez vaspitanja je kao kuća bez temelja. Adekvatna socijalizacija, pod ruku sa vaspitanjem i obrazovanjem – jedino poželjno. Savladavanjem određenih sadržaja u malim mozgovima se stvaraju moći povezivanja, uočavanja. I kada zaboravimo konkretne informacije, stvorene veze ostaju. Tako da ne želim da umanjim značaj obrazovanja. Ali sve do srednje škole deca pohađaju (ili bi trebalo tako da bude ) prvenstveno vaspitne ustanove, a i u krugu porodice moramo postaviti vaspitanje kao prioritet. Za uspeh su potrebni volja, upornost, koncentracija, povezivanje, kombinovanje, odgovornost, dobra organizacija… bez svega toga obrazovanje ne može da raširi krila, služi samo za hvalisanje.
Poruka za roditelje?
Upoznajte svoju decu i neka deca upoznaju vas bas takve kakvi jeste. Pružajte im puno ljubavi i pažnje, ali obavezno bar isto toliko svega pružite i sebi. Deca ne žele da vas gledaju u ulozi žrtve roditeljstva i za tim nema potrebe.
Učite decu načine na koje se mogu boriti za svoje snove, ali i da ne povređuju nikoga.
Umesto „vrati mu“, učite ih „proceni “
Volite ih i kada greše, učite ih da su sve vrste emocija ok. Obavezno ih naučite da uvide lepe trenutke kada nije sve savršeno. Jer nikad nije.
Izvor: Detinjarije.com
