Intervju sa Dejanom Aleksićem: Pisanje za decu nosi veću odgovornost

U njegove najpoznatije naslove za decu spadaju “Pustolovine jednog zrna kafe, “Muzika traži uši” i “Nežna pesma o nežnom vetru Duvoljubu”, a ovog proleća Kreativni centar objavio je dve njegove nove knjige za decu “Koga se tiče kako žive priče” i “Bojan Mrvica i zakopano blago”.

Za Detinjarije, Dejan Aleksić govori o svojim novim knjigama, o tome kako je pisati za decu, i o stanju u dečjoj književnosti kod nas.

Upravo ste objavili dve knjige za decu „Koga se tiče kako žive priče“ i „Bojan Mrvica i zakopano blago“. Kako biste predstavili ove dve knjige – kojim uzrastima su namenjene i koje teme obrađuju?
Obe knjige su objavljene u Kreativnom centru, nesumnjivo najznačajnijoj našoj izdavačkoj kući za književnost za decu. Ova kuća posvećuje dosta pažnje uzrasnoj katekorizaciji knjiga, pa je tako knjiga mojih priča “Koga se tiče kako žive priče” svrsatana u literaturu koja odgovara uzrastu od 9 do 12 godina. To ne znači da knjigu ne mogi čitati mlađa ili starija deca, ali je stilski i tematski ona prilagođena pomenutom uzrastu. Druga knjiga – “Bojan Mrvica i zakopano blago” jedna je iz serijala knjižica koje sam napisao za decu nešto nižeg uzrasta. Reč je o knjigama koje pripadaju biblioteci “Hajde da čitamo”, čija je svrha da podstiču čitalačko samopouzdanje kod dece. Dakle, knjige iz ove biblioteke namenjene su deci koja su tek krenula u školu i usvajaju veštinu čitanja.

Vi pišete i za decu i za odrasle i osvojili ste brojne nagrade i za jednu i za drugu oblast. U čemu je razlika između pisanja za male i za velike?

Često se setim objašnjenja koje je Duško Radović dao sa tim u vezi: ,,pisati za decu isto je kao pisati za odrasle – samo malo teže.“ Svako ko se okušao na oba ta svaralačka plana, verovatno je prepoznao razliku na koju misli Radović. Mislim da treba imati u vidu to da su deca čitaoci koji prihvatanjem literature izgrađuju svoje estetske, edukativne i etičke norme, mnogo više nego odrasli. Zbog toga je veoma važno da deca imaju mogućnost da se sretnu sa kvalitetnim književnim delima, onim klasičnim, ali i nekim novim, tek nastalim. Ako neko ko ima četrdeset ili pedeset godina uzme, recimo, moju knjigu pesama (za odrasle) i kaže da mu se to što ja pišem uopšte ne dopada – mene to ni najmanje neće uznemiriti. Ali ako bi se desilo da se nekom detetu to što ja pišem za decu učini neinteresantnim i beskorisnim – to bi me već nateralo da se zamislim. Dete se prema estetskom odnosi još uvek sa stanovišta intuicije, nema usvojene modele i klišee, i zbog toga mi je sud mladog čitaoca koji se tek oformljuje daleko važeniji od mišljenja pedesetogodišnjaka koji je poeziju poslednji put (u najboljem slučaju) čitao u srednjoj školi. Drugim rečima, odgovornost koju osećate dok stvarate književnost za decu daleko je veća.

Današnji „digitalni domoroci“ teško održavaju pažnju, da li pisac za decu mora o tome da razmišlja dok piše? Kako svoje mlade čitaoce „uvlačite“ u priču?

Naravno, to je posebno iskušenje za današnje stvaraoce. Internet, socijalne mreže, igrice…
sve je to daleko privlačnije današnjem detetu od knjige. Privlačnije je zato što im pruža osećaj da i sami učestvuju u stvaranju nečega, da o nečemu odlučuju ili nešto menjaju. Interaktivnost koju nude novi mediji nešto je dosad neviđeno, a nama koji smo ,,donedavno” bili deca ostaje samo da se pitamo kuda nestadoše klikeri, lastiš, žmurke i druge divne kolektivne igre zbog kojih smo sate i dane provodili u parkovima, malim slepim ulicama ili pasivnim predgrađima. Teško je danas piscu koji želi da piše na način koji će se deci svideti, a da istovremeno održava i visok umetnički nivo svoje književnosti. Ja ipak računam na jednu drevnu istinu koja se tiče igre – potreba za igrom neodeljiva je od ljudskog duha, a književnost, pored svega što jeste, može da bude i igra. Imamo sreću da je čitava jedna linija naše književnosti za decu utemeljena baš na igrivom odnosu prema svetu, na jednom, humorno-parodijskom obrascu. Ja za sebe često kažem da sam pripadnik te linije čiji su predstavnici Vučo, Radović, Ršumović, Vlada Andrić…

Nedavno je u Beogradu održana tribina na temu položaja dečje književnosti u današnjoj Srbiji. Kako biste vi opisali položaj dečjeg pisca i dečje knjige u našoj zemlji? Mislite li da se stvari mogu pokrenuti nabolje?

Za razliku od prilika u razvijenijim zemljama, ili – bolje je reći – u zemljama sa jasnom i odgovornom kulturnom politikom, prilike u našoj sredini su poražavajuće. Imao sam nekoliko susreta sa piscima iz skandinavskih zemalja i uverio se da u tim zemljama država posvećuje ozbiljnu pažnju ovoj stvaralačkoj oblasti, što je sasvim shvatljivo, jer su ulaganje u kvalitet obrazovanja dece, kao i razvoj njihovih kulturnih navika (a tu su knjiga i kultura čitanja nezaobilazni) nešto na čemu se insistira. I to nije samo deo političkog deklamatorskog marketinga, već je reč o konkretnim, sistemskim merama koje funkcionišu u praksi i daju rezultate. Kod nas, pak, imate potpunu pometnju, najpre oko dogovora da li su
nam deca uopšte važna ili nisu. A kada se dogovorimo da su nam važna, što se događa uglavnom pred neke izbore i u dekorativne svrhe, jer političari vole da se slikaju sa decom, onda ne možemo da se dogovorimo šta je važno da uradimo za decu. Decu, naravno, niko i ne pita. Pogledajte samo koliko imamo kulturno-obrazovnih TV emisija za decu, pa će vam sve biti jasno. Što se tiče izdavaštva, imamo svega dve-tri ugledne izdavačke kuće koje objavljuju književnost za decu. Bez obzira ne to, primetna je hiperprodukcija knjiga za decu, jer danas svako može za par stotina evra objaviti knjigu. Devedesetih se, uporedo sa turbo folk estradom, razvijala i turbo književnost za decu. Posetite li bilo koju osnovnu školu za decu u Srbiji sa idejom da pitate učenike koji su pesnici kod njih gostovali, najčešća imena koja ćete čuti jesu imena autora koji su sjajni trgovci ali loši stvaraoci. Ne treba o tome ćutati, jer nas neukus osvaja sa svih strana. U ozbiljnim državama se o tome vodi računa. Stvari se, naravno, mogu popraviti, ali kada na odgovornim mestima budu ljudi od znanja, iskustva i vizije.

Koliko je važno da deca čitaju? Svaka sledeća generacija čita sve manje, šta roditelji mogu da učine da zainteresuju decu za knjige? Kako ste vi zavoleli knjige?

Dete koje voli da čita postaće odrasla osoba koja čita, a čovek koji se oslanja na knjigu razvija se u ličnost sa izraženom kritičkom svešću, u misleće biće koje postaje otporno na različite vidove manipulacije u svetu koji je sve složeniji i sve koristoljubiviji. Nije li to ogromna korist? O bogatstvu unutrašnjeg sveta i da ne govorimo. Onaj čiji je unutrašnji svet raznovrstan, živ i bogat, nema potrebu da čitave večeri potroši na gledanje Farme ili Velikog brata. Od vaspitanja i smisla za elementarne vrednosti koji se stiču u porodici zavisi mnogo toga. Teško je zamisliti da dete koje odrasta uz knjige i čitanje neće u svom kasnijem životu odrasle osobe knjigu videti kao dragocenost. Ja sam, kao dete, u knjigama pronalazio sve ono što mi realnost nije nudila. Obitavanje u svetu mašte je deo odrastanja svakog deteta. Bez podsticanja mašte, mada zvuči paradoksalno, nema ni realnog sveta. A uloga književnosti koju čitamo u detinjstvu upravo je u tome: da nam pomogne da se u stvarnom svetu snađemo i pronađemo sopstveno mesto pod nebom.

Roditelji čitaju deci samo dok ona to ne još mogu, a onda knjigu ostavljaju da se sama izbori za dečiju pažnju, da li tu greše? Da li porodice treba podsetiti na instituciju zajedničkog čitanja, nekada vrlo popularan način da se provodi vreme u društvu?
Znamo da je većini roditelja danas gotovo neizvodljivo da provedu sat ili dva u zajedničkom čitanju sa svojom decom. Znamo i zašto je to tako. Međutim, ako uzmemo u obzir činjenicu da svaki trenutak pretvoren u kreativno vreme provedeno sa sopstvenom decom donosi višestruku korist i roditeljima i deci, shvatićemo da je to mnogo bolji način zaokupljanja njihove pažnje nego da ih prepustimo televizoru, računaru ili ulici.

Šta je sa famoznom lektirom, koju, čini se, niko više ozbiljno ne shvata, ni učenici, ali ni nastavnici? Kada biste se našli na funkciji nekog ko odlučuje o lektiri, kakve biste promene uneli?

Smisao lektire je u tome da deca stvore pojam o tome šta je kvalitetna književnost. Prvu lektiru, u stvari, određuju roditelji, pre nego što dete pođe u školu. Na žalost, lektira se kod nas u poslednjih dvadestak godina često menjala i pod pritiskom vanknjiževnih uzroka – prateći promene u ideologiji, prateći granice države koja se sve više smanjivala, pa su nam preko noći domaći pisci postajali strani. Sigurno je da lektira treba da se obogati i delima novijeg datuma, da izbor lektire prati i senzibilitet savremenog deteta, da uključi zanimljive teme i problematiku današnjice blisku deci, ali da pri tom ostane na visokom književnom nivou.

Koje pisce za decu najviše cenite i koje savremene knjige za decu biste preporučili roditeljima?

U poslednjih dvadesetak godina na našoj književnoj sceni, ako govorimo o literaturi za decu, pojavilo se niz značajnih mladih autora koji su svojim delima skrenuli pažnju na sebe i koji sve više postaju popularni kod mlađe čitalačke publike. Svakako bih preporučio knjige Igora Kolarova, Uroša Petrovića, Jasminke Petrović, Branka Stevanovića, ali i nova književna ostvarenja nešto starijih autora, kao što su Vlada Andrić, Dušan Pop Đurđev, Gordana Timotijević…

Da li već radite na nekoj novoj knjizi za najmlađe?

Poslednjih nekoliko nedelja radim na jednom romanu za decu, vrlo neobičnom na formalnom planu. Mislim da će biti veoma interesantan mladim čitaocima. Reč je o puzzle romanu kakav do sada nismo imali u našoj književnoj tradiciji ove vrste. Sva su prilike da će knjiga biti objavljena u Kreativnom centru do ovogodišnjeg Sajma knjiga u Beogradu.

(Razgovarala: Jovana Papan)

Koga se tiče kako žive priče
Autor: Dejan Aleksić
Ilustrator: Maja Veselinović
Izdavač: Kreativni centar, 2013.

Da li ste nekada razmišljali o tome kako žive priče? Možda vam se čini da tu nema ničeg neobičnog. Ipak, ne možete ni da zamislite šta se dešava kada zatvorite korice knjige. Priče tada nastavljaju da vode tajni život. To najbolje zna naš pisac, kome priče u ovoj knjizi nikako nisu dale mira. Te su se žalile na svoje junake, te su se žalile na svoj početak ili na kraj, jedna priča bila je užasno razmažena, a jedna mu je čak i pobegla iz knjige…
Bojan Mrvica i zakopano blago
Autor: Dejan Aleksić
Ilustrator: Mladen Anđelković
Izdavač: Kreativni centar, 2013.

Bojan Mrvica spreman je da učini sve kako bi ga deca iz kraja primila u društvo. Zato je smislio sjajnu igru. Otpočeo je potragu za skrivenim blagom, i to u bašti ćutljivog starca za kog se priča da u svojoj šupi čuva ogromnog crnog medveda.

Kratka priča za podsticanje čitalačkog samopouzdanja.

Kreativni centar čitaocima Detinjarija poklanja 2 primerka knjiga “Koga se tiče kako žive priče” i “Bojan mrvica i zakopano blago”.
Kako da učestvujete?

Ostavite ispod teksta komentar i u njemu napišite koja je omiljena priča vaše dece?

Ne zaboravite da napišete i svoju i-mejl adresu kako bismo mogli da vas kontaktiramo.

Igra traje do ponedeljka, 13. maja, kada ćemo objaviti rezultate. Srećno!

Evo i rezultata prethodne nagradne igre Kreativnog centra. Ostavili ste 68 komentara, a primerak “Male knjige velikih mozgalica” osvojili su: gorke73@gmail.com i jalagorda@gmail.com.
Čestitamo dobitnicima koje ćemo kontaktirati i-mejlom radi dogovora oko preuzimanja nagrade. Ostalima želimo više sreće sledeći put. Ostanite uz Detinjarije!