Ljubica Milojević, glavna babica u GAK Narodni front koja je za 30 godina obavila oko 8.000 porođaja, za Telegraf priča o poslu i privatnom životu, kako je reagovala kada je porodilja izvadila očnu protezu na porođaju, kao i to da li očevi toliko padaju u nesvest kada im se rađa dete
Foto: Telegraf
Ljubica Milojević, glavna babica u porodilištu u “Narodnom frontu“, od najranijeg detinjstva je želela da se bavi ovom profesijom. Naime, ona pomaže mamama da bebe donesu na svet već 30 godina, i nije nimalo umorna od toga.
I pored toga što su se njeni roditelji protivili njenoj odluci da se posveti medicini i jednog dana postane babica, jer je bila odličan učenik i nadali su se da će upisati gimnaziju, a kasnije i fakultet, uspela je da istraje u svojoj nameri i da ne dozvoli da je iko spreči da se bavi onim čime je od svoje osme godine, kada se rodila njena sestra, želela da se bavi.
U razgovoru za Telegraf, Ljubica priča o svojim počecima, najinteresantnijim momentima u svojoj dugoj karijeri, ali i o svom privatnom životu.
Kada ste svojim roditeljima saopštili da želite jednog dana da postane babica, kakva je bila njihova reakcija?
– Nije bila baš najbolja. Bila sam odličan đak i od mene se očekivalo da ću završiti gimnaziju, pa kasnije fakultet. Međutim, istrajala sam u svojoj nameri, pa je posle sve leglo na svoje mesto, i evo, trideset godina ja sam babica.
Već ste pomenuli da ste 30 godina u ovoj profesiji. Koliko dugo ste u Narodnom frontu i koliko porođaja ste do sada obavili?
– Da, 30 godina sam u profesiji, a 27 u porodilištu klinike “Narodni front”. Do sada mislim da sam obavila između 7.000-8.000 porođaja.
Možete li da izdvojite jedan porođaj koji je na Vas ostavio snažan utisak?
– Postoji jedan porođaj koji je na mene ostavio veoma jak utisak. To je bilo devedesetih godina nakon rata, kada su izbeglice bežale u bolji život. Gospođa koja se porađala imala je tu nesreću da izgubi sina baš u tom ratu. A onda, svega nekoliko meseci kasnije, dobila je zdravog dečaka i bila je ubeđena da je to njen sin koji je preminuo sa 19 godina, da se ponovo rodio. Taj porođaj me je najviše pogodio u mojoj dosadašnjoj karijeri, razne emocije su bile pomešane, od tuge do sreće.
Svaki porođaj je poseban i svaki je za sebe. Svakoj porodilji treba da se posvetite i uspostavite određen i prisan kontakt kako biste sa njom mogle što bolje da sarađujete. Razgovori između porodilje i babice su intimni i nikom se ne prepričavaju, i baš zbog toga je svaka priča sa našeg posla posebna za sebe. Eto, sada kada vratim vreme razmišljajući o tome, moguće je da je i ovo bio jedan od razloga zbog kojeg sam odabrala ovaj poziv, jer se ranije nije znalo mnogo o babicama.
Slični članci koji vas mogu zanimati:
Najnoviji tekstovi iz kategorije: BEBOLOGIJA
25 godina radi kao ginekolog u Britaniji: Onako kako se žene porađaju ovde, Balkankama se ne bi svidelo
Diplomirao je na Medicinskom fakultetu u Zagrebu 1984, a 1989. godine, uz stipendiju Britiš Kaunsila, otišao je na usavršavanje u Liverpul gde je ostao do danas. Šef je Klinike za...
Ovo su najbolje fotografije porođaja iz prethodne godine
Međunarodno udruženje profesionalnih fotografa porođaja (IAPBP) svake godine organizuje konkurs za izbor najboljih fotografija porođaja iz prethodne godine. Pobednici ovogodišnjeg konkursa svojim fotografijama, po mišljenju žirija, najbolje su dočarali široku...
Kako elegantno “iseliti” bebu iz roditeljskog kreveta
Besane noći – bolna su tema za mnoge mame. Kad je moje prvo dete imalo pola godine, ja sam mogla da spavam na klupi u parku s torbom ispod glave...
Odlaganje prvog bebinog kupanja – uspešnije dojenje
Desetinama godina je bila standardna procedura da se novorođenčad kupaju u prvih nekoliko sati nakon rođenja, ali nova istraživanja ukazuju na to da bi trebalo da sačekate 12 ili više...
2 komentara