Ljubica Milojević, glavna babica u GAK Narodni front koja je za 30 godina obavila oko 8.000 porođaja, za Telegraf priča o poslu i privatnom životu, kako je reagovala kada je porodilja izvadila očnu protezu na porođaju, kao i to da li očevi toliko padaju u nesvest kada im se rađa dete
Foto: Telegraf
Ljubica Milojević, glavna babica u porodilištu u “Narodnom frontu“, od najranijeg detinjstva je želela da se bavi ovom profesijom. Naime, ona pomaže mamama da bebe donesu na svet već 30 godina, i nije nimalo umorna od toga.
I pored toga što su se njeni roditelji protivili njenoj odluci da se posveti medicini i jednog dana postane babica, jer je bila odličan učenik i nadali su se da će upisati gimnaziju, a kasnije i fakultet, uspela je da istraje u svojoj nameri i da ne dozvoli da je iko spreči da se bavi onim čime je od svoje osme godine, kada se rodila njena sestra, želela da se bavi.
U razgovoru za Telegraf, Ljubica priča o svojim počecima, najinteresantnijim momentima u svojoj dugoj karijeri, ali i o svom privatnom životu.
Kada ste svojim roditeljima saopštili da želite jednog dana da postane babica, kakva je bila njihova reakcija?
– Nije bila baš najbolja. Bila sam odličan đak i od mene se očekivalo da ću završiti gimnaziju, pa kasnije fakultet. Međutim, istrajala sam u svojoj nameri, pa je posle sve leglo na svoje mesto, i evo, trideset godina ja sam babica.
Već ste pomenuli da ste 30 godina u ovoj profesiji. Koliko dugo ste u Narodnom frontu i koliko porođaja ste do sada obavili?
– Da, 30 godina sam u profesiji, a 27 u porodilištu klinike “Narodni front”. Do sada mislim da sam obavila između 7.000-8.000 porođaja.
Možete li da izdvojite jedan porođaj koji je na Vas ostavio snažan utisak?
– Postoji jedan porođaj koji je na mene ostavio veoma jak utisak. To je bilo devedesetih godina nakon rata, kada su izbeglice bežale u bolji život. Gospođa koja se porađala imala je tu nesreću da izgubi sina baš u tom ratu. A onda, svega nekoliko meseci kasnije, dobila je zdravog dečaka i bila je ubeđena da je to njen sin koji je preminuo sa 19 godina, da se ponovo rodio. Taj porođaj me je najviše pogodio u mojoj dosadašnjoj karijeri, razne emocije su bile pomešane, od tuge do sreće.
Svaki porođaj je poseban i svaki je za sebe. Svakoj porodilji treba da se posvetite i uspostavite određen i prisan kontakt kako biste sa njom mogle što bolje da sarađujete. Razgovori između porodilje i babice su intimni i nikom se ne prepričavaju, i baš zbog toga je svaka priča sa našeg posla posebna za sebe. Eto, sada kada vratim vreme razmišljajući o tome, moguće je da je i ovo bio jedan od razloga zbog kojeg sam odabrala ovaj poziv, jer se ranije nije znalo mnogo o babicama.
Slični članci koji vas mogu zanimati:
Najnoviji tekstovi iz kategorije: BEBOLOGIJA
Carski rez – vrlo jedna neobična stvar
Piše: Divna Peškir Procedura dosta neplemenita. Nekako kvari čaroliju. Da ti ne pričam. Predaš se u ruke nepoznatim ljudima onako podbuo i nikakav, u nekoj roza spavaćici što se vezuje...
Bebi teleks za maj: Bebe umeju da pevaju, voće u trudnoći podstiče razvoj mozga, majke mogu da “nanjuše” kad dete počinje da odrasta…
Bebe uče da pevaju mnogo ranije nego što smo mislili Državni univerzitet Ohajo - Bebe ne samo da pokušavaju da imitiraju ljudski govor, već i pevanje. Naučnici sa Državnog univerziteta...
Tate savetuju tate: Kako i otac može da pomogne oko dojenja
Tate se često osećaju isključeno u toku dojenja, jer taj vremenski okvir vide kao specijalno vreme mame i bebe. Međutim, uz ovih par saveta, svaki tata će moći lako da...
Neobičan porođaj u Beogradu – ‘Uradio sam ono što sam morao. Porodio sam svoju ženu’
Da su čuda moguća i da život ne može da čeka dokazala je jutros Beograđanka Marina Kulundžić (31). Ona će ovaj dan pamtiti ceo život, jer je na svet donela...
2 komentara