Verujem da ste čuli, baš kao i ja, da roditelj kaže „Ne znam zašto mi se dete ovako ponaša. Isto sam ga vaspitavala kao i starije dete.“ Upravo u tome može biti caka. Deca različito reaguju na vaspitne mere roditelja, u zavisnosti od sopstvene osobenosti, karaktera i temperamenta. Bitno je osluškivati dete, pratiti i podsticati njegov razvoj, pritom stavljajući akcenat na njegove jedinstvene talente, sposobnosti ili veštine. Niko ne poznaje vaše dete bolje od vas.
Forsiranje istosti kao poželjnog ponašanja i kasnije stila života, nosi sa sobom netolerantnost prema različitosti. Deca često odbijaju da se igraju, a kada odrastu i da kontaktiraju sa nekim ko je različit od njih, ne shvatajući da iz te različitosti mogu mnogo toga da nauče, da zajedno mogu mnogo više da postignu.
Upravo ovde nastupamo mi, odrasli. Ali, kako ćemo naučiti decu koliko korisna može biti različitost ukoliko mi to ne znamo?
Verujem da smo svi mi nekada u dilemi, s obzirom na vreme u kom živimo, da li treba negovati svoju individualnost i originalnost ili se treba prepustiti konformizmu i potpuno se utopiti u sredinu. U kom slučaju će nam biti bolje? Verujem da se i u pogledu vaspitanja dece roditelji isto ovo pitaju.
