Shvatio sam da postoji čitav jedan univerzum sitnica o kojima žene brinu, a za koji mi muški – čast izuzecima -nismo ni znali da postoji. Mokar veš u korpi za pranje koji će se ubuđati ako predugo stoji, kupka sa dekspantenolom za mlađu ćerku jer ima suvu kožu a sasvim drugačija za stariju, kontrole kod ortodonta – na koju smo otišli bez proteze, što je nedopustivo. Dete zaboravilo a niko je nije podsetio. Ekcem mlađe ćerke iza uha koji mora svakodnevno da se macka. Domaći iz matematike koji je trebalo proveriti sa mlađom ćerkom. Poklon za dečiji rođendan koji je trebalo kupiti, baterija na digitalnom toplomeru koja je sad baš našla da se isprazni. Neplaćen račun za internet i kablovsku (ona koja je jedina mislila na njega, borila se sa gripčinom, i naravno da su nam isključili internet). Balzam za kosu koji nisam stavio mlađoj ćerki pa smo oboje plakali, ona što ne može da se raščešljava a ja od muke šta sve ne znam… Mogao bih do sutra da nabrajam sve što sam naučio za tih par dana… Ali, i svu štetu koju sam napravio, u vidu ofarbanog veša, nezalivanog i uvelog cveća, diskutabilnih obroka, čuknutih šerpi i ko zna čega sve ne.
Mogao bih do sutra da nabrajam sve što sam naučio za tih par dana… Ali, i svu štetu koju sam napravio, u vidu ofarbanog veša, nezalivanog i uvelog cveća, diskutabilnih obroka, čuknutih šerpi i ko zna čega sve ne.
A, onda je jednog jutra, umesto čaja, čupava i podbula glava, promuklim glasom od kašlja, pitala najlepšu stvar na svetu: -Dobro, ume li u ovoj kući neko da ponudi kafu? Zalivate me ovim čajevima ko neku babu! -i bljesnuo je osmeh. Danima joj kafa nije bila ni na kraj pameti. Ovo je dobar znak, znao sam. I obradovao se.
U kući je bilo vanredno stanje, iako sam se iz petnih žila trudio da sve njene poslove radim kako treba. Ustala je i pitala –Koji je danas dan? –Četvrtak- odgovorio sam. Pokazala je prstom na mali vrećasti ranac: -Sofija je zaboravila opremu za fizičko. A odmah zatim, protegnuvši se dodala: -Jao, pa danas je Ani i Marku godišnjica braka! Moramo ih zvati da čestitamo.
To je to. Moja žena se vratila. Čitav onaj već pomenuti univerzum sitnica za koji sam mislio da je „prost ko pasulj“ ponovo će pasti na njena pleća. Naviknuta da u algoritmu njenog mozga sve besprekorno funkcioniše, njoj to neće teško pasti, za razliku od mene koji još uvek ne može da veruje koliko svakodnevnih sitnica čini naše živote ovakvim kakvi jesu. O koliko stvari treba misliti, i sve to organizovati, odraditi i prebrinuti.
Konačno sam ponovo mogao da dišem punim plućima. Drage žene, majke, sestre, bake, svaka vam čast!
P.S.Ovaj tekst je pisala žena, doduše pod budnim okom svog supruga koji joj je skrenuo pažnju kako je bilo teško “preboleti“ njenu bolest. I da, bio je iskreno zapanjen svime o čemu je trebalo misliti dok je ona bila “opravdano odsutna pod jorgan planinom”
Jasmina Jovanović
Druge tekstovi autorke čitajte OVDE
