Virus nam je prošle godine prekinuo tradicionalnu proslavu mature. I velike i male. Moj mlađi brat je završavao osmi razred. Do poslednjeg trenutka su se nadali da će uspeti da organizuju proslavu. Bilo kakvu. Na kraju su se rastali bez pozdrava. Moj stariji brat je u isto vreme završavao srednju školu. Bili su sigurni da će njihova matura biti obeležena. Ipak je to prava matura. Momci su kupovali svoja prva odela i cipele. Devojke kupovale ili šile svoje prve ozbiljne haljine. Pet dana pred proslavu sve je otkazano. Dobili su obećanje da će proslaviti maturu kada prođe opasnost od virusa. To se još nije desilo ali je u međuvremenu prošla magija tog trenutka. Sada im više nije ni važno. Ušli su svet novih obaveza i novih ljudi. Ipak, jednoga dana, vratiće se sećanja. A u sećanju praznina.
Ali, i mi koji smo slavili maturu, imamo prazninu. Prevareni smo. To nisam shvatala jer nisam ni znala za bolje. Ukratko, moja matura je imala četiri elementa. Prvi je traženje haljine. Drugi je dolazak pratioca po mene. Treći je okupljanje u školskom dvorištu. Četvrti je restoran. Maturi je predhodila rasprava saveta roditelja o lokaciji na kojoj će se održati proslava. Svake godine je to višenedeljna tema. Usledilo je pravljenje spiska kao da se priprema svadba: haljina, cipele, torbica, nakit, frizer, šminka… i puno živaca i strpljenja. Ako na dan proslave šminka ili frizura ne budu baš onako kako smo zamislili, nastaje pakao. Okupljanje u školskom dvorištu je posebna priča. Roditelji, bake i deke su želeli da pođu sa nama ali većini mojih vršnjaka je to smetalo. Ipak, nekoliko minuta posle nas, stizali su do škole ali su stajali sa strane, onako, skoro stidljivo. Kada smo krenuli ka restoranu, ispratili su nas pogledom. Kod kuće su bezbroj puta pregledali fotografije sa telefona. Nekoliko najlepših objavili su na svom profilu. Ponosni ali nekako i nebitni. Za to vreme, nas maturante, u restoranu-kafani, islikao je profesionalni fotograf i isto tako profesionalno naplatio fotografije koje su mnogo lošije nego one koje mi imamo u telefonima.Sav sjaj je trajao dva sata a onda su devojčice izule štikle, dečaci su skinuli sakoe i postali smo ponovo deca. Da nisam videla proslavu mature u mojoj sadašnjoj školi verovatno bih živela u ubeđenju da sam ja imala super maturu. Sada nisam srećna onim što sam dobila već sam razočarana zbog onoga što sam propustila. Eto šta informacije urade čoveku : )
A sada zamislite ovakav scenario:
Pred kraj sedmog razreda od osmaka preuzmemo zvanje maturant zajedničkim nastupom koji bi ujedno za njih bio ispraćaj. Učestvuju đaci, zajedno 7/1 i 8/1, jedna moderna koreografija, lepe porukice i želje maturantima, predstavljanje svojih učiteljica i razrednih starešina, video bim sa fotografijama osmaka kroz period školovanja i po jedan tango ili valcer maturanata u onim divnim haljinama i odelima. Na kraju večeri, jedan zajednički ples kome bi se priključili nastavnici i roditelji. To bi bila matura koja bi bila vredna svih dugih osam godina truda i rada.
„To bi bila matura koja bi bila vredna svih dugih osam godina truda i rada.“
Zar nam roditelji nisu dovoljno pomagali? Zar su oni nebitni? Zar nisu zaslužili da podelimo taj važan i svečani trenutak? Tako se grade lepe uspomene kojih ćemo se sećati ceo život. Tako se čuva porodica.
Naravno, još milion sitnica može ulepšati taj važan osmi razred. Ceo, od početka do kraja jer smo baš toliko maturanti a ne dva sata u kafani. Na primer, neki defile maturanata kroz glavnu ulicu svog naselja. Majice za maturante koje bi nosili u toku školske godine a ne samo za fotografisanje na kraju. Bezbroj aktivnosti kojima bi pomogli svojoj školi. Organizovanje raznih humanitarnih i dobrotvornih akcija… sve je stvar mašte i mogućnosti. U tim zajedničkim aktivnostima, mnogi koji godinama idu u isto odeljenje, napokon bi se upoznali. Osetili bi se korisno i odraslo pa mnogo hrabriji krenuli dalje. Ispravili bi neke loše odnose sa nastavnicima i shvatili da je skoro sve samo nesporazum. Rastali bi se rasterećeni, prijateljski i sa mnogo više poštovanja i ljubavi. Radovali bi se slučajnim susretima sa svojom generacijom a ne bi okretali glavu i pravili se da se nismo videli.
Nadam se da će ovaj tekst pročitati oni koji imaju moć da menjaju stvari. Nadam se i da će im se ideja svideti. Još više se nadam da će imati volje i snage da se svake godine bave svojim školarcima. Zar nije cilj da iz škole izađemo i sa znanjem da igramo valcer i da devojčice budu dame i da dečaci budu džentlmeni? Kažete da je najbitnije da od nas napravite ljude. Pa izvolite. Kako se to radi? Naučite nas da lepe trenutke treba da podelimo sa porodicom a ne da ih provedemo u kafani.
Kada saberem utiske, moja matura je bila jedno nespretno trčanje bez posebno lepih trenutaka. Ali, birali smo od onoga što nam je ponuđeno. Mama moje drugarice vidi isto što i ja. Prati objave, sviđaju joj se i zamolila me je da napišem jedan tekst o maturi. Valjda joj je žao što tako lepu priliku svedemo na kafansku maturu. Hvala joj na ideji. Hvala joj što misli da smo vredni da se u nas uloži malo više truda. Maturanti smo samo dva puta u životu. Čak i svadbu je moguće praviti više puta, pa eto prilika za kafanu. Ne znam koliko roditelja misli isto kao ona, ali možda ova korona posluži da se svi malo prepakujemo.
I da… kada emotivne, ponosne i presrećne roditelje ispratimo kući, odličan nastavak bi bila zajednička žurka sedmaka i osmaka… ili trećaka i četvrtaka. Pa i gimnazijalci su ljudi : ) .
Autor knjige Sedam smrtnih virusa
Izvor: Detinjarije.com
Iz ugla jedne tinejdžerke: Da li shvatate u kakvu nas zamku gurate?
Svaki dan imam primere iz svog okruženja kako nam odrasli otežavaju život.
Iz ugla jedne tinejdžerke: Devet krugova nasilja
Tema je stara koliko i čovečanstvo. Ovih dana se nešto više i slobodnije priča ali standardno, samo o već učinjenom nasilju.
Iz ugla jedne tinejdžerke: Džabe ste krečili
E, da jednoga dana ne bi bilo „džabe ste krečili“ danas je pravi trenutak da porazgovarate sami sa sobom.
Iz ugla jedne tinejdžerke: Imate li srca da nas proglasite za promašaj?
Dok slušamo kako je naš drug bolji učenik, uspešniji u sportu, vredniji, sposobniji, kulturniji, odgovorniji, svestraniji… počinje da nas boli duša
Najbolji tekst do sada