Iz ugla jedne tinejdžerke: Internet kao komšinica koja ne zna da ode

“Počela sam da ustajem naspavana, da odmaram posle ručka, da razgovaram sa cimerkama, da učestvujem na času…”

Imala sam tačno devet godina i jedanaest meseci kada sam zamolila roditelje da mi otvore nalog na društvenoj mreži, tada popularnom Facebook-u. Ipak, to nije dan kada sam ušla u svet društvenih mreža. Mnogo pre tog dana, slike moje braće i mene krasile su stranicu naše mame. Osim što postavljaju naše fotografije, slušamo roditelje kako komentarišu tuđe objave, gledaju snimke, postavljaju svoje, pišu komentare, ljute se, smeju se… Nekako im je taj deo dana kao kafica sa zabavnom komšinicom. Dok nije došlo vreme da poželim sopstvenu komšinicu, već sam dobro upoznala ovu što nam se odavno uselila u kuću. Kako ću je prihvatiti, šta ću misliti i koliko ću joj verovati zavisi od odnosa roditelja prema njoj. To mi je bila prva lekcija.

Do kraja četvrtog razreda osnovne škole svi smo imali profil na, tog trenutka, najpopularnijoj društvenoj mreži. To je bila stvar statusa. Trenutak kada sam skupila hrabrost da pitam roditelje da mi otvore profil bio je njihovih pet minuta. Iznenadili su me pozitivnom reakcijom. U školi sam slušala kako se deca žale na roditelje koji im ne dozvoljavaju da naprave nalog. Očekivala sam da će i moji pokušati da me odgovore. Međutim, uživali smo u smišljanju lozinke kao i biranju profilne i naslovne fotografije. Pokazali su mi kako da pronađem prijatelje i postavim objavu. I danas se sećam moje ogromne sreće kada sam dobila prvi “lajk”.

Za mene je ovo bio najbitniji trenutak od kog je zavisilo na koji ću način ubuduće koristiti internet. Dok smo otvarali profil objasnili su mi kako bilo ko može veoma lako da otvori i lažni. Pokazali su mi profile raznih ljudi kako bih shvatila da se kroz objave može videti kakva je neko ličnost. Bili su baš opušteni pa sam upijala svaku informaciju. Nisam se pred roditeljima osećala neprijatno. Nisam imala strah. Delili smo utiske, možda sam pričala i više nego što treba. Mudro su imali moju šifru a ja tada to nisam shvatala. Oni kojima roditelji nisu dozvolili da naprave profil, svakako su to uradili, tajno.

“Dok smo otvarali profil objasnili su mi kako bilo ko može veoma lako da otvori i lažni.”

Sada imam sedamnaest godina i spadam u onu grupu dece koja se „ne odvaja“ od telefona. Znači, spadam u većinu. Aktivna sam na skoro svim društvenim mrežama. Ipak, ostala mi je navika da pre nego što objavim fotografiju čujem mamino mišljenje. Verujem u njen izbor. Svako postavljanje fotografije podiže adrenalin. Imam mogućnost da budem najbliže onome kako želim da me drugi vide. Internet JA je ozbiljna, rečita, atraktivna, našminkana devojka čiji je život interesantan. Privatna JA je nežna, tiha, osetljiva, nenašminkana devojčica koja voli da spava. Na internetu original ne postoji. Ta imaginarna slika na lak način podiže samopouzdanje. Takođe krije i predatore.

“Na internetu original ne postoji. Ta imaginarna slika na lak način podiže samopouzdanje. Takođe krije i predatore.”

Svakome prija kompliment, lepa reč i pripadnost. Kada to nedostaje postaje laka meta bez obzira koliko ima godina. Internet nije dobro mesto da se donose brze odluke. Svaki trenutak i svaka odluka danas, sigurno ima svoje posledice sutra. Godinama sam učila da korigujem objave i da biram prijatelje. Naučila sam da sporne trenutke podelim sa bliskim ljudima, da saslušam njihovo mišljenje i da pustim “da prenoći”.

Moji najveći neprijatelji sa interneta su oni koji mi oduzimaju vreme. Po nekoliko sati mi proleti na nekim bezveznim mrežama a ja toga ne budem svesna. Potrošeno vreme u play zoni počela sam da zovem “nemam život”. Tako sebe podsetim da sam dozvolila da izgubim kontrolu nad sopstvenim izborima.

“Moji najveći neprijatelji sa interneta su oni koji mi oduzimaju vreme. Po nekoliko sati mi proleti na nekim bezveznim mrežama a ja toga ne budem svesna.”

Pre nego što sam počela da živim u đačkom domu, nisam mogla da zamislim da nemam internet. Međutim, trebalo mi je samo nekoliko dana da se naviknem na novi sistem. U školi ne možemo da koristimo telefon, u domu je internet slab, a od deset uveče gase signal. Počela sam da ustajem naspavana, da odmaram posle ručka, da razgovaram sa cimerkama, da učestvujem na času… Shvatila sam da mi nismo ni odgovorni, ni krivi. Puno je uzaludno potrošenog vremena koje nikada nećemo nadoknaditi.

Kada uporedim ranije generacije roditelja sa današnjim, više se razlikuju nego što se razlikuju generacije dece. Odrasli su nekako previše savremeni i vole da prate novitete. Vole da su u trendu. Kao da se takmiče sa vremenom mada ponekad izgleda kao da se takmiče sa sopstvenom decom. Nekada se čudimo koliko su lakoverni. Srećom, deca su ista. Uvek će naći način da urade šta su naumila. Više nije pitanje kada će otvoriti profil već kako. Svoje mesto na internetu treba da nađu uz ljude u koje imaju poverenja. To su oni koji ne prete, ne otimaju telefone i ne čupaju kablove iz zida. To su oni koji mudro i tiho prate i koji znaju da gutaju knedle.

“Počela sam da ustajem naspavana, da odmaram posle ručka, da razgovaram sa cimerkama, da učestvujem na času…”

Internet je meka za razonodu i gluposti. Popularnost i lajkovi se dobijaju po sistemu što luđe to bolje. I to tako treba i shvatiti. Neozbiljno, površno i prolazno. Baš kao komšinicu koja dođe u nevreme da ispriča najnoviji trač, pa ne zna da ode.

Nedavno razvijena aplikacija EON Connect omogućava zaštitu najmlađih na kućnom internetu, tako što roditelji mogu deci da ograniče pristup društvenim mrežama ili određenim kategorijama sadržaja koje smatraju neprikladnim, podese vreme za spavanje ili pauziraju internet u određenom delu dana na nekom od uređaja ili profila. Takođe, EON Connect štiti korisnike od sumnjivih programa i štetnih sadržaja. Ova aplikacija koja postaje saveznik deci, ali i roditeljima u bezbednom korišćenju interneta dostupna je SBB korisnicima SBB koji se opredele za EON Full i EON Premium pakete koji sadrže internet, televiziju i telefoniju.

Izvor: Detinjarije.com

Podeli tekst: