Piše: Natalija Tomić, sedamnaest godina
Novembra ove godine, tačnije 12. rano ujutro, pred vratima kuće, cvilelo je štene. Malo, žuto, sa belom šarom u obliku suze na čelu i tužnog pogleda… Tata je, onako bunovan, pre prve jutarnje kafe, izašao da vidi šta se dešava. Štene je počelo da maše repom. Pokušavalo je da mu se uspentra uz nogu ali onda sklizne nespretno. Tata ga je podigao i uneo u kuću.
Tog istog 12.novembra, ali nešto kasnije ujutro, probudila se i mama. U dnevnoj sobi, na podu, zatekla je tatu, moja dva brata i mene… i kuče. Prvobitan osmeh zamenio je šok, pa neverica, pa namrgođenost. Kratko i skoro ljuto je pitala “Šta je ovo?” Pa pas, mama. Šta bi bilo? pomislila sam, ali sam izgovorila “Vidi kako je mali i sladak.” Prva sam probila led. Nadovezao se ostatak familije:
Napolju je hladno. Nema mamu. Gladan je. Vidi kako je mršav. Stiže zima. Uginuće. Uhvatiće ga šinteri. Udariće ga auto…
Ređale su se sve moguće pretpostavke sa ciljem da umilostivimo mamu. Podsetila nas je da smo tu priču odavno razjasnili, pojasnili i da nema ništa novo da doda. Rekla je da možemo da ga nahranimo i odvedemo kod veterinara. Ako je zdrav, da ga vratimo tamo gde smo ga našli i da će on sigurno pronaći svoju mamu ili mama njega. Brzo smo se organizovali i odveli kucu kod veterinara. Pregledao ga je detaljno i nije našao ništa što bi zahtevalo da negujemo psa. Dao mu je terapiju za izbacivanje glista i zakazao vakcinaciju. To nam je dalo nadu.
Dok smo mami objašnjavali koliko je važno da štene ipak primi vakcinu, gledala nas je ispod oka. Verovatno se u međuvremenu i malo smirila pa je ćutala kada je tata rekao: “Ajde da malo ojača i primi vakcinu pa ćemo ga pustiti da ide”. Naravno da smo joj prećutali da treba da primi tri vakcine.
Tata je skuvao kafu. Čim su počeli da pričaju o nekim običnim životnim stvarima, mi deca smo iz kola izneli jastuk za spavanje, činije za vodu i hranu, hranu i slatkiše za štene, pelene, plišanu igračku. Tako se ljubimac nezvanično uselio.
Danas je već 12.februar 2022. godine. Ljubimac je očišćen od glista, primio je i treću vakcinu, stari jastuk je pojeo i dobio je nov krevetić srazmeran svojoj veličini. A što se tiče dimenzija, poprilično smo zbunjeni. Kada uzmete psa mešanca, lutalicu, onda vam je to kao kada otvarate kinder jaje. Nikada ne znate šta ćete dobiti. Za prvih mesec dana se ugojio cela 4 kilograma. Porastao je 20 santimetara. Veterinar ga nije prepoznao. Sada je star pet meseci. Ne možemo da ga podignemo a visok je skoro pola metra. U šta će izrasti… nismo pametni.
U međuvremenu, situacija se malo obrnula. Svi se poigramo i izmazimo i odemo svojim putem. Mama ga je naučila da je poljubi. Hrani ga van svih saveta modernog sveta pa tako dele svaki obrok. Do sada je probao sve vrste kuvanih jela, razne vrste suhomesnatih proizvoda ali i kokice, smoki pa i semenke suncokreta. Tunu jedu po sistemu jedna meni jedna tebi. Jednu plazmu podele. Samo joj se vrti oko nogu i oblizuje.
E tako smo stigli do problema. Počeli smo da primećujemo kako se u rođenoj kući, u baš onoj u kojoj nije smela da se pravi razlika, baš ona koja je to strogo zahtevala, srušila sva pravila. Evo, svane jutro, našem psu činije pune. Sve na izvolte. A mi deca ko siročići. Kada pitamo šta je za doručak samo nas saseče: “Pa uzmite sami, niste nesposobni”. On ima rezerve hrane za tri rata a nama kaže “Jel znate gde je prodavnica”. On se pokaki van pelene, a ona mu kaže “Jaoo, bebo, pa šta si to uradio?” A kada uđe u toilet i zatekne prljavu wc šolju ne pita ko je. Prvi na kog naleti čuje “Telefone znate da koristite a četku ne znate. Ajde na praksu.” Kupila mu je novogodišnji džemperić koji je razbucao za nepunih pola sata. Mene kad vidi sa kesom ni ne pita šta je već odmah komentariše što pored punog ormara bacam pare na krpice. Večernji mir poremeti lavež koji je sada već toliko glasan da ga čuju i tri kuće od nas. Trči mama da otvori vrata da kuca izađe u dvorište da šiški. Cupka od hladnoće, stoji bosa na pločicama i čeka da mali razmaženko završi posao i malo pronjuška. Kada napokon uđe u kuću, ona ga pomazi i kaže “Bravo cico mico. Ljubav moja pametna”. E sad, kada neko od nas dece zaboravi ključ, pa pridignemo roditelja da otključa vrata bolje bi bilo das mo ostali da spavamo na klupi u parku. S vrata kreće uvek isti tekst “Gde ti je ključ? Što ne razmišljaš kad kreneš? Taman me uhvatio san? E ajde samo još jednom mi ovo uradi, ostaćeš napolju.” Mislim da je vrhunac bio kada je počela da mu daje mleko pred spavanje. Nema dalje. Zamenila je rođenu decu kučetom. Nešto se mislim da je zrela za unučiće.
Pritom, pas je postao ljubimac celog komšiluka. Kroz ogradu se provuče do pola, nasloni se na poprečnu šipku pa gleda šta se dešava na ulici. Laje i doziva prolaznike. Deca dolaze da se igraju sa njim. Jednom prilikom su mu nacrtali obrve pa je nekoliko dana ličio na moderne dame naše javne scene. Opšta radost.
Bilans za tri meseca, koliko je sada već zvaničan član porodice: pojeo je pola drvenih lajsni, daljinski za televizor, bar tri para papuča a otirač se raspao kao Jugoslavija. Napravio je više štete nego nas troje dece za sve ove godine. I… nikom ništa.
Još nam mama ovako kaže:
“Godinama pričam da sklanjate obuću a vi me ne čujete. Eto kako vas je on brzo prevaspitao. Pametnica moja.”
P.S. Molim roditelje koji imaju kućne ljubimce ili planiraju da ih imaju, da ne prave razliku između dece i ljubimca. Mogli bi da postanemo depresivni. Čudna su ova moderna vremena.
Autor knjige Sedam smrtnih virusa
Izvor: Detinjarije.com
