Piše: Natalija Tomić, 18 godina
Zamislite sliku: omala, skromno opremljena kuća smeštena u zelenilu. Nema gradske buke i gungule. Iza kuće je baštica u kojoj je zasađeno nešto povrća. Nađe se tu i poneka voćka. Lista, rađa, lista, rađa… A sve neprskano, organsko…
Žena, majka, neopterećena estetikom, i ličnom i ambijetalnom, ima smiren izraz lica. Ja bih rekla skoro pasivan. Pohvata musavu decu, podeli tanjiriće pa izvolite… Jesi jeo jeo si, ako nisi, hoćeš kada ogladniš.
Iz kuće istrčavaju dečica, sve jedno drugom do uha… bosa. Gaze po travi, zemlji i kamenčićima a kada padne kiša, gacaju po baricama i blatu. I tako od ranog proleća pa sve do kasne jeseni. Ako se i desi da se prehlade, niko ih ne truje antibioticima. Rastu bez telefona, bez grickalica i slatkiša. I naravno, bez glupih, skupih i savremenih igračaka.
Na toj slici, žena svoju decu i sebe potrpa na bicikl. Popakuju se spretno, dvoje iza sedišta, treće u korpu na volanu a četvrto je u stomaku. Stane tu i poneka kesa ili torba. Glat drži ravnotežu. I tako po vrućini, kiši, vetru, snegu… O, da… biciklaju onako obični, bez kaciga i zaštitne opreme. Rukom daje migavac.
Slušam ovu priču pa se mislim „Kako bi nas ja izvrnula, ne bi se znalo gde je koje dete odletelo“
Na istoj toj slici, stiglo je vreme za porođaj. Prvo troje je rodila u toplini svog doma. Ovo četvrto će u bolnici u koju će otići biciklom. Od kuće do bolnice ima tačno sedam kilometara. Ma to nije ništa. Iaonako ima odličnu kondiciju. A i lakše će se poroditi. E… to je žena, a ne kao buduća ja.
Ja sebe zamišljam okruženu svom bližom rodbinom. Dalja mora da bude na vezi, za svaki slučaj. Voze me kolima of course. Na zadnjem sedištu da mogu i da prilegnem. U gepeku tri torbe. Jedna za pre, druga za posle porođaja i treća za bebu. Mada ove druge dve mogu i naknadno da donesu ali svakako moram da imam uvid u sadržaj. U bolnicu bi trebalo da stignem minimum dva dana pre porođaja. Da ja sve to skeniram a ne da me uhvate na prepad pa da ne znam ko je ko. Taman posla da se studenti praksiraju na meni. A i bolničko osoblje treba unapred da se pripremi i prilagodi. Očekujem da imam bar dve do tri veze. Ako jedna „ispari“ da imam rezervu. Normalno mi je da iskoristim svu dostupnu medicinu pa da svečani trenutak doživim bez bolova.
Da se vratimo na početnu sliku…
Kada deca stasaju za školu, niko se posebno ne uzbuđuje. To je samo redovan sled događaja. Život se ne menja mnogo. Sami odlaze i vraćaju se, nema nove garderobe, niko im ne pomaže da urade domaći… E ja bi i tu kiksnula. Kako da se ne kupi nešto novo za prvi školski dan, da se ne proslavi uz tortu, da ne lepim nalepnice po sveskama i knjigama… ? Kako da prvi dan ne odem na priredbu napirlitana kad se svi odmeravamo krišom? To su druge mame, moje nove najbolje drugarice. A prvi utisak je najbitniji, zar ne? Ne mogu da zamislim da propustim da zakrčim pola ulice dok se parkiram? Ko ima pravo da mi uskrati to zadovoljstvo?
Čitam tekstove kako se u Holandiji, Danskoj, Britaniji i ostalim normalnim državama živi. Sve je jednostavno, tiho, skromno… Ako ste mislili da sam na njih mislila u goreopisanim slikama, grdno ste pogrešili. Pisala sam o životu moje prababe. A onda se neko usudi da kaže kako smo mi zaostali. To što je kod njih sada, kod nas je bilo pre sto godina. I da se ja pitam, ne bih mrdala u prošlost.
Priznajte i sami, da se kod nas pred porodilištem pojavi trudnica na biciklu, izašla bi na vestima u pola osam. Svi bi pljuvali po državi, sistemu, režimu, mužu, familiji… Komšije bi je žalile… Rodbina bi zanemela „Kukuuu… zar nema sirota za benzin, taksi…“ Moja mama je na takvu ideju kratko rekla: „Pa tačno bi nekog ubila… „
Dobro jutro Evropo… Ne žuri se meni u savremeni svet. Ovde mi je sasvim dobro. Za razliku od mnogih, vidim da ima i nešto dobro u ovoj našoj „zaostalosti“. Volim naša emotivna pucanja. Naš inat i burne emocije. Volim velika slavlja i iskrenu tugu. Volim kada mi neko obriše suze. Volim da me maze i razmaze. Ja bih da ostanem žensko, nejako, nežno, nasmejano, lepo… Ipak smo mi jug, topao, hirovit… Ali kada treba, umem ja i da stisnem zube. I da istrpim. I još se nasmejem… Pa gde to ima?
Ne mogu ni da zamislim da posle porođaja ne dobijem bar cveće, da nema naših babina, da se bebi pod jastuk ne tutne dukat ili neki evrić. Nikako ne bih pristala da krštenje ne bude svečano bar kao prvi rođendan. Ni ne razmišljam o mogućnosti da mi sve raspoložive babe, tetke i strine ne priteknu u pomoć. Ima li šta slađe kada deda gura kolica ili ide u nabavku? I ko će me ubediti da je bilo koja babysitter-ka bolja od babe i dede? Na radost moju a i moje okoline, rado ću prihvatiti sve olakšice koje su mi omogućene. I… šta je u tome loše? A i šta mene briga kako je tamo negde kada sam ja ovde?
Dragi čitaoci, „evropski ljudi, širokijeh shvatanja“ priznajem unapred da će svaki vaš negativan komentar biti uzaludan. Nema načina da me ubedite da treba da izgledam kao sumo rvač, da treba da imam šaku kao lopatu, da lagano podižem po deset kila u svakoj ruci, da na porođaj odem biciklom, da pijem pivo iz krigle a da ne trčim za svojom decom, da se ne šminkam, da ne kafenišem sa drugaricama, da ne plačem uz tužan film i da ceo život ne prepričavam svoj porođaj …
Eeeee… to je njih neko gaaaadno zeznuo.
Autorka knjige Sedam smrtnih virusa
Izvor: Detinjarije.com
