Iz ugla jedne tinejdžerke: Piše mi Gospođetina Majka: "Spasi mi dete"

Kada sam polovinom oktobra doputovala kući, na raspust, dočekao me je papir, kucan na kompjuteru, savijen na četiri dela. Onako, blago izgužvan, odisao je nevoljom. Uz papir sam dobila poruku: „Spasi mi dete“.

Piše: Natalija Tomić, 17 godina

Gospođu S. Poznajem ceo život. Frizer je u poznatom salonu. Sećam se kada je prvi put bila trudna. Nasmejana, vredna, nikada nisam čula da se žali a na porođaj je otišla sa posla. Nekako je i porođaj prošao nevidljivo, između dva feniranja. Mnoge mušterije nisu ni primetile da nije bila na poslu, jedino više nije imala stomak. Ćerki je dala ime po suprugovoj majci. Kući je donosila novac. Stvarala je porodicu verujući da je napokon sreća stigla u njen život. I sama je odrasla bez oca, majka joj je preminula, a rodbina ko rodbina… sete je se kada im treba frizer. Divila sam joj se na uvek odmerenim rečima i nekom spokojnom miru koji je širila oko sebe. Zato ovo što čitam još više boli.

„Posle jednogodišnje veze započeli smo zajednički život 2006.godine. Dobili smo troje dece. Devojčica M. se rodila 2008. godine, devojčica A. 2013. a dečak M. 2014. godine. Ubrzo nakon što smo započeli zajednički život, Zoran je ispoljio naprasitu narav, sklonost ka impulsivnim reakcijama, ograničavanju slobode u vidu kontrolisanja. Zauzimajući dominantnu poziciju, sebi je dozvolio da kritikuje sve moje postupke na omalovažavajući način. Nije bio zaposlen pa sam ja od početka zajedničkog života snosila sam sve troškove, kupovala hranu, garderobu, obuću, uređaje, nameštaj i plaćala sve račune. Godine 2016. sam zbog dece prekinula radni odnos u salonu i nastavila privatno da obavljam usluge kao frizer. To je bio jedini način da uskladim sve obaveze. Potičem iz konzervativne porodice i svoje ponašanje sam prilagođavala potrebama i očekivanjima supruga. Nažalost, udovoljavanje nije doprinelo boljem odnosu. Njegovo ponašanje je poprimilo kapacitet psihičkog i fizičkog nasilja prema meni i deci. Rastući, deca su postala svesna situacije pa su na sam zvuk lifta bili napeti. Njegov dolazak je podrazumevao agresivne scene. Viku, dreku, uvrede i fizičke reakcije prema meni. Svaki dan. Niko nas nije posećivao. Vremenom se agresija prema meni povećavala. Dok sam bila trudna sa mlađom, počeo je da zlostavlja stariju ćerku. Stezao je za vrat. Zbog komplikacija u trudnoći, morala sam da ležim pa je jednom prilikom izbezumljen ušao u sobu i rekao: „Idi vidi šta je sa njom. Ne znam šta sam joj uradio, mislim da sam je povredio“. Slike nakon incidenta se nalaze u prilogu. Nisam imala podršku porodice, obeshrabrena pretnjama, od sramote i bez ičije pomoći, nisam imala dovoljno hrabrosti i nekoliko puta sam odustajala da prijavim nasilje. Čak sam verovala da će po rođenju sina promeniti ponašanje. Međutim, dok sam držala bebu M., njegovog tako željenog sina, u naletu besa je pokušao da me udari. Promašio me je, udario pesnicom u zid, polomio šaku i nosio gips 3 meseca. Vremenom je nasilje postajalo sve agresivnije i počinjalo je praktično bez povoda i prethodne komunikacije. On bi naprosto ušao u stan, počeo da viče i vređa a razlozi su bili banalni.

Godine 2018. smo otputovali kod njegovih, u Republiku Srpsku. Rođaka, tada stara 4 godine, je prokomentarisala da u kući ima paučine i prašine, a on je napao stariju ćerku, tada staru deset godina. Vređao je, vikao, nazivao pogrdnim imenima. Dok sam pokušavala da je zaštitim, naneo mi je povrede po licu i glavi. Izbacio me je iz „svoje kuće“. Vratila sam se za Beograd, otišla kod oralnog hirurga koji je sanirao povrede u ustima i zubima i posavetovao me da slučaj prijavim policiji. U tom trenutku sam odbila jer se Zoran sa decom vraćao iz Republike Srpske i nisam želela da ga uhapse pred decom. Zabeleške o povredama se nalaze kod oralnog hirurga Miše P. koji je obrazložio da će u slučaju moje tužbe priložiti dokumentaciju.

To što sam radila privatno, samo je povećalo problem. Posle više incidenata, 2019. godine sam mu rekla da ne želim više da živim sa njim. Postavio mi je diktafon u auto, snimao razgovore, tražio listing poziva, uzimao je karticu iz telefona i kopirao pozive, tražio dokaze o uplatama na tekući račun, pozivao i uznemiravao klijente proveravajući da li su u pitanju žene. Iste te godine, u novembru, pretukao me je pred komšijama i decom. Dala sam iskaz u policiji ali nisam podnela krivičnu prijavu, zbog čega veoma žalim. Pošto je M. bila najsvesnija situacije i branila me, počeo je da je vređa istim rečima kao i mene (kur……, dro.., isto si zlo kao tvoja majka, bićeš ista kao ona, brkata, bubuljičava, dlakava, ružna…). Brojao je svaki komad hrane koje bi dete uzelo. Govorio joj je da je debela i koliko je hrane pojela. Raspirivao je mržnju između dece. Govorio je mlađoj ćerki da treba sestru da ubode nožem i da je pljune svaki put kada se posvađaju. Usmeravao je decu na fizički obračun u konfliktu sa bilo kim.

Godine 2020, 01. novembra, ušao je u kuću i napao me. Ćerka M. je pokušala da mu objasni da to nije u redu. Napao ju je, oborio na krevet, jednom rukom držao za kosu, a drugom je udarao. Dete je pokušalo da se odbrani gurajući ga nogama od sebe a u jednom trenutku je dohvatila samostojeću pepeljaru kako bi se odbranila. Pokušala sam da ih razdvojim, dete je ispustilo pepeljaru a on je zamahnuo i udario je istom u čelo. Dete se od udarca i količine krvi onesvestilo a ja sam je odvezla u Institut za majku i dete. Nakon saniranja rane, otišle smo u stanicu policije gde se on već nalazio u pritvoru. Dala sam iskaz i podnela krivičnu prijavu a on je tvrdio da lažem i da je dete palo sa klupe. Dobio je zabranu prilaska na 48 sati i udaljenje iz stana na 30 dana.

I tako se sada vrtimo između centra za socijalni rad, pedagoga, policije i njega koji i dalje živi sa nama u istom stanu. Proces protiv njega je bio zakazan za 30.mart, 2021. pa odložen za 14. jul, 2021. pa opet odložen. Šestog oktobra ove godine, otišla sam u statusu svedoka oštećenog gde je zamenica javnog tužioca prokomentarisala: „Moguće je da okrivljeni nije ni dobio poziv za saslušanje a da je Vaš iskaz je uzet samo kao beleška“. I šta sada da radim? U socijalnoj službi sam pitala kako da zaštitim decu. Odgovorili su mi: „Pa iselite se“.

Ja molim da mi daš savet i uputiš nas kako da moja M. koja je sada sedmi razred upiše školu u kojoj si ti. Bavi se sportom, odlična je učenica, mirna, tiha i poslušna. Pomaže mi u kući i oko sestre i brata. Pravo zlato koje ne znam kako da sačuvam.“

E pa dragi moji roditelji, vi koji pokušavate da me ubedite da sam surova i gruba u svojim tekstovima, oprostite, ali samo ponekad uspete da me poljuljate. Uglavnom me u realnost vrati život. Vrate me roditelji koji imaju problem sa supružnicima i sistemom. Vrate me deca koja imaju problem sa roditeljima i okruženjem. I da, boli me duša zbog njih. I pretužno mi je što ne mogu da pomognem više od ovoga što napišem u nadi da će neko pomoći više. I briga me što će neko od vas staviti neki ružan komentar. Šta je to u odnosu na njihovu muku? I naravno da sam besna jer jedna majka koja rodi troje dece, spremna i da radi i zarađuje, treba da bude „Gospođetina Majka“. I razočarana sam što neko dobije sve, a onda to gazi i uništava a ipak se zove otac. Draga devojčice M. pomoćiću ti koliko ja to mogu ali, onaj bol koji ti je u duši, ono što ti radi neko ko bi trebao da te čuva najviše na svetu, e taj bol ti niko, nikada ne može izbrisati.

Autor knjige Sedam smrtnih virusa

Izvor: Detinjarije.com

Podeli tekst: