Iz ugla jedne tinejdžerke: Profesionalna dez-orijentacija

Tekst je podrška mojim vršnjacima, koji su kao i ja, trenutno profesionalno dezorjentisani.

Piše: Natalija Tomić, 17 godina

Zakuvava se ovih dana u porodicama koje imaju školarce. Noći postaju duge, pune nesanice. Jedni brinu kako će se deca snaći u poluredovnoj nastavi. Drugi nemaju brigu nego muku. To je situacija koja meni liči na misteriju bermudskog trougla. Jednu tačku trougla čini dete, drugu tačku čine roditelji a treću tačku buduća srednja škola ili fakultet. U sredini trougla je budućnost. A šta je tamo, niko ne zna.

U mojoj porodici imamo jednog studenta i dva srednjoškolca. Znači, do sada smo u praksi preživeli četiri izbora daljeg školovanja, tri upisa u srednju školu i jedan na fakultet.

Moj stariji brat je kroz osnovnu školu već gradio svoj put. On je od one retke dece koja vole matematiku. I tačno je znao šta neće. Ipak, roditelji su odlučili da bi bilo mudro da ga odvedu na testiranje i provere da li se u njemu krije još neki talenat. Nisu otkrili ništa posebno pa su se povinovali njegovim željama, matematici i informatici. Kako je upisao srednju školu, tako je nastavio i studiranje. Tačno je znao šta želi. Sada je prva godina veoma teškog fakulteta ali kod njega to sve izgleda jednostavno, lako i jasno.

Moj mlađi brat je ove godine postao srednjoškolac. Ide stopama starijeg brata. Ne baš tako smirenim korakom, možda malo više poskakuje. On je tip koga ne zanima nauka nego od čega će dobro da živi. Njega roditelji nisu vodili na testiranje. I on je u toku osnovne škole već znao pravac. A i treće dete nekako opuštenije prođe celu tu priču. Posebno kada roditelji prežive komplikovano drugo dete. Mene…

“Ja sam potpuno profesionalno dezorjentisana. Sve češće se setim rečenice kojom me tata opisuje „Ovo dete je za sve i za ništa“. I u pravu je.”

Ja sam trenutno učenica druge godine srednje škole. U osnovnoj školi sam bila odlična učenica ali bez preteranog interesovanja za neki određeni predmet. Učila sam za ocenu a sve preko toga mi uopšte nije imalo smisla. U sedmom razredu sam posle opštinskog takmičenja iz matematike obavestila roditelje da smo sa mojom matematikom zauvek završili. Teško mi je bilo da uskladim školu, sport i društvo. Posebno što volim i da spavam. Prva želja mi je bila da upišem Vojnu gimnaziju. Moj tata je zasmejavao familiju i komšiluk komentarom „Zar da pored dva sina pravim ispraćaj ćerki?!“ Onda sam promenila želju i maštala da postanem pilot. Mama, koja ima panični strah od aviona, o tome nije htela ni da priča. Postala sam pravi pravcati kandidat za profesionalnu orjentaciju. Ustanovili smo da volim decu, životinje, da bih bila odlična u svim poslovima koji su adrenalinski. I… šta to znači? Da postanem vatrogasac?

Nekako smo našli školu mojih snova. Upisala sam gimnaziju u Budimpešti i živim u đačkom domu. Spojili smo način života sličan vojnoj školi a opet adrenalinski samostalan i interesantan. Pravi izbor za mene. Sada, u drugoj godini, počinjemo da razmišljamo o studiranju. Većina mojih vršnjaka priča o medicini, pravima i ekonomiji. Ja lutam od medicine do modnog kreatora. Od glume do nastavnice. Od inspektora do pisca. Od advokata do bankara. Sve češće se setim rečenice kojom me tata opisuje „Ovo dete je za sve i za ništa“. I u pravu je. Kada hoću mogu sve. Jedini je problem što ne znam šta hoću.

Ja sam potpuno profesionalno dezorjentisana. Gledam oko sebe namučene lekare koji ili padaju od posla ili ga ni nemaju. Gledam modne kreatore koji nemaju ništa novo da izmisle. Gledam glumce baš ovih dana u nekim ružnim pričama. Gledam nastavnike razapete između dece i roditelja. Gledam inspektore koji moraju da biraju koliko i šta znaju. Gledam pisce čija reč i misao ne izazivaju nikakvo poštovanje. Gledam advokate koji ne spavaju mirno. Gledam bankare koji „presipaju iz šupljeg u prazno“. Gledam, slušam i čudim se. Svi su u gužvi, iscrpljeni, umorni, nezadovoljni, ljuti… Očekujete da napravimo izbor a ponuda je po sistemu – kako da izaberem manje zlo.

“Svi su u gužvi, iscrpljeni, umorni, nezadovoljni, ljuti… Očekujete da napravimo izbor a ponuda je po sistemu – kako da izaberem manje zlo.”

Nije tipično za sedamnaestogodišnjakinju ali imam običaj da čitam sve vesti. Verovatno me taj prozor u svet odraslih sprečava da maštam i verujem u idealno zanimanje. Mnogo toga mora da se poklopi u tom Bermudskom trouglu. Kako da vam kažem, a da me ne shvatite pogrešno? Ne mislim da treba sve pustiti pa šta bude neka bude, ali… Nekako verujem da treba pratiti sopstveni put. Verujem da će se neki znak pojaviti u pravom trenutku. A znak može da vidi samo onaj ko nema predrasude i ko nije blokiran panikom. Ne treba tvrdoglavo od frizera praviti lekara, od stolara advokata niti od pevačice nastavnicu. Postoje vrhunski keramičari, stolari, pekari, kuvari, poslastičari, frizeri… uspešni i svetski priznati. Ovih dana je jedan naš frizer letovao u Dubaiju u najskupljem hotelu na svetu. Nešto mi govori da on nema nagrade sa školskih takmičenja ali mi je i jasno da je neumoran, pun energije i ideja. Zar nisu takva baš ona deca koja tokom školovanja istom energijom zapošljavaju psihologe. Proglašeni su gubitnicima a ja mislim da je to samo pogrešno usmerena energija.

Bojim se da zlatno pravilo ne postoji. Korak po korak moramo da pravimo pažljivo i mudro. Iz moje generacije, nekada vukovci u osnovnoj školi, u srednjoj školi su jedva vrlodobri. Za kratko vreme, sav trud u osam godina školovanja postao je uzaludan. Upisali su preteške škole ili su stekli novo „zanimljivo“ društvo. Bolje bi bilo da su marširali u mestu nego što u pokušaju da se popnu visoko, lagano klize nizbrdo. A kada se jednom krene nizbrdo teško je zakočiti. Tek onda sve gubi smisao. Bolje je malim ali sigurnim koracima ići napred. Usput ćemo nešto pametno već smisliti.

Tekst je podrška mojim vršnjacima, koji su kao i ja, trenutno profesionalno dezorjentisani.

Autor knjige Sedam smrtnih virusa

Izvor: Detinjarije.com

Podeli tekst: