Piše: Natalija Tomić, 17 godina
U Budimpešti postoji gimnazija čiji su đaci uglavnom iz Bosne, Crne Gore i Srbije. To znači da živimo u đačkim domovima. A to opet znači da kada počne školska godina neko vreme ne živimo sa roditeljima. O pakovanju krajem avgusta neću ovaj put. Ta egzibicija zahteva bar dva teksta, poduža. Svake godine, tradicionalno, poslednje subote u septembru održava se roditeljski sastanak. E, o tome ću. Samo, ova priča počinje mnogo ranije od te subote.
Sredinom septembra počinju da mi stižu poruke. Onako… u toku jutra, dana ili večeri. Totalno van ustaljenog ritma. Stigne meni gomila fotki nekog simpatičnog stana u srcu Vaci ulice. Uuuu… opa… ja se oduševim. Šaljem poruku: „može, može“. Za tri sata stižu slike hotela na Dunavu. Ovaj put i propratni tekst: „E Nale, možda je bolje da smo u hotelu. Ipak nas je petoro pa bar da prebrinemo doručak. A i bili smo u Vaciju, glupo je da tri dana bazamo po prodavnicama“. Odgovaram: „Super, može.“ Probudim se ujutro, uključim telefon a ono, stigle nove slike. Pomislim, neko je noćas bio vredan. Kuća u okolini Aquaworld-a. Stiglo i objašnjenje: „Nešto razmišljamo, kad smo već tu, da odemo u aqua park. A i kuća ima dvorište, roštilj, … Žurim u školu pa ni ne gledajući fotografije kratko odgovorim: „Oki“. Do večeri sam dobila novu informaciju: „Gledali smo prognozu, za vikend se očekuje toplo i sunčano vreme pa smo mislili da iskoristimo za još neko kupanje napolju. Gledamo smeštaj u okolini Sečenji banje.“ Ovaj put šaljem nešto dužu poruku: „Može, samo mi ponesite kupaći“.
Ljudi moji, garantujem vam da su tražeći smeštaj, upoznali Budimpeštu uzduž i popreko. Ma bolje nego ja koja sam u njoj veći deo godine. Promenili su sve vrste smeštaja i sve krajeve grada. Neću da im kažem a mislim se: „ Aman, šta tražite toliko kao da se selite na doživotno a ne na dve noći.“ Vidim ja da ćemo na kraju noćiti u okolini Beča pa ih podsetim da mi je ta subota radna. Kao da sam im rešila životni problem. Kažu: „ Jao, mi smo to potpuno zaboravili. E onda je bolje negde blizu škole.“ Mislila sam da smo deo oko smeštaja završili kada smo se sveli na jedan kvart što je popriličan uspeh. Mir je trajao puna dva dana a onda počinju detaljan pretres svih dostupnih nekretnina oko moje škole. Prvo su napravili širi izbor, pa od izabranih izbacili sve stanove koji su u zgradama bez lifta. Zatim su odustali od stanova koji imaju dva ili tri dupla kreveta. Može jedan dupli i tri pojedinačna, najmanje. Ona priča da se svi potrpamo u dva kreveta više ne važi. To kažem samo zbog onih roditelja koji brinu da će njihova deca doživotno da spavaju u istom krevetu sa njima. Sledeći su otpali stanovi koji nemaju parking, nisu blizu neke prehrambene prodavnice, nemaju terasu… i ostade cela dva komada. Da ne poverujete, presudila je blizina prodavnice u kojoj se može kupiti langoš, tradicionalno mađarsko jelo, neka vrsta lepinjice punjene mesom.
Narednih dana smo planirali gde ćemo sve ići i kako najbolje i najlepše da provedemo dragocena tri dana. Ideja je bilo mnogo pa je za izvodljivost bio potreban detaljan plan iz sata u sat. U petak, ranom zorom, moja porodica se uputila ka Mađarskoj prateći informacije o gužvi na granicama. Sve u svemu, bez problema su stigli, pokupili me iz đačkog doma i porodični vikend je mogao da počne. Uputili smo se ka iznajmljenom stanu. Imali smo uputstvo za preuzimanje ključa ali nije funkcionisalo. Dok smo se smenjivali i jedan po jedan pokušavali da odgonetnemo lozinku, naišao je stanar zgrade voljan da pomogne. Pita on nas na čistom mađarskom „đe ba zapelo“ a moji svi gledaju u mene. Aj sad progovori Natalija, da te vidimo na delu. A ja… kao na najtežem ispitu kod najtežeg profesora. U grlu mi stala knedla. Zinem a ono izlazi engleski. Sreća moja pa komšija prihvati alternativni jezik, sve mi lepo objasni i razjasni pa napokon uđosmo u onako teško odabrani stan. Razletela se familija po sobama, biraju krevete, otvaraju fioke, ormare, proveravaju da li ima dva toaleta, da li je frižider prazan… Odmah su upalili televizor, stavili telefone na punjače, i počeli da raspakuju tri gusto spakovana kofera i dve dodatne torbe. U jednoj torbi je ono što sam zamolila da donesu, plazma, cedevita i nudle. Kada su počeli da vade ostatak samo što se nisam šlogirala. Od kiflica, vanilica, suhomesnatog, kačkavalja, pašteta… Ćutim a vidim da je ponovo razmena na vidiku. Oni meni donesu kačkavalj „made in Srbija“ a u Srbiju nose Karavan. Donesu Zlatiborac pršutu a vrate ljuti mađarski kulen. Eto, da živim sto godina, ta logika mi neće postati logična. Iako smo za petak popodne imali gust plan, nekako smo se u jednom trenutku svi našli u krevetima, ono da odmorimo desetak minuta. Posle pet sati, razbudismo se nekako, gladni, žedni i spremni za akciju. Pošto smo prespavali dobar deo dana morali smo da se odreknemo jednog dela planova. Razmišljam da ih iznenadim odlaskom u luksuzni New York hotel, na kafu sa zlatnom prašinom…
Kaže meni mojih najdražih četvoro: „Jel možemo da idemo metroom do centra?“ Progutam knedlu, šta da kažem. Ja se radovala što ću ta tri dana ići kolima, a opet spadoh na metro. Dobro, hajde da im ispunim želju. Neki se nikada nisu vozili metroom. Završismo opet u Vaci ulici. I kako drugačije nego opet Burger King jer to nema u Srbiji.
Subota je bila rezervisana za roditeljski sastanak. Ja sam poranila, otišla svojim poslom i ta četiri časa sam se osećala kao da sam se vratila u „normalu“. Znam kuda, kada i gde. Doduše, kada je moja porodica došla u školu nekako sam osetila ogromnu radost. Odjednom je sve što volim i svi koje volim bilo na jednom mestu. Moja braća su upoznala moje društvo, roditelji su srdačno čavrljali a meni ništa drugo nije ni trebalo.
Ako vam kažem da smo se i u subotu popodne ubili od spavanja shvatićete da od planove ništa nije bilo. Veče je bilo rezervisano za žurku na koju sam otišla sa braćom, prevozom naravno, a mama i tata su večerali i pili vino na prelepoj terasi, prelepog stana, sa prelepim pogledom na svetla Budimpešte. Svakome svoje.
E ostade nam samo nedelja. Proletelo je vreme a mi ne odosmo u Sečenji banju, na Margit, u Zoo Cafe, Trg heroja, Premier… Napustili smo stan, jedva potrpasmo stvari u gepek a napolju septembarsko sunce i vedro nebo. Kao stvoreno za bar jedan turistički izazov. Uživamo u restoranu pored jezera na Varošliget i žalimo što je vreme proletelo. Roditelji koriste još ovih nekoliko sati da me dobro nahrane. Nude mi slano, slatko, kiselo, ljuto… a ja inače nisam neko ko jede mnogo a i od petka sam na njihovom tretmanu. Imam utisak da misle da ću ostati gladna i željna svega. Ja željna…???!!! Pa vi dođoste kao sa pustog ostrva. Te metro, te burgeri, te langoš, te šoping… Skoro da je meni žao što niste stigli sve što ste želeli.
Dok pijemo kafu, pogledam krišom na sat. Mojima se ne žuri a ja popodne idem na rođendan a u ponedeljak imam kontrolni iz mađarskog, istorije i matematike. Mislim se, vreme je da se razilazimo, već opasno kasnim sa mojim obavezama. Kako to da im kažem a da ih ne uvredim? Mnogo mi znači što sam ih videla ali umorih se za medalju. Kao da sam 50 sati neumorno radila za turističku agenciju.
Ispred đačkog doma stižemo tužni, krijemo suze dok moji iz gepeka vade zalihe za nekoliko meseci iako već za dvadesetak dana dolazim kući na raspust. U ruku mi guraju još koji evro, da se nađe. Znam da će mama sesti u auto i da će krišom plakati do granice. Tata će ćutati u znak podrške a momci će verovatno zaspati i pre izlaska iz Budimpešte. A ja…? E, ja ću se vratiti u moju sobicu, u moj krevetić, u mir i raspored. Jeste da su moji, i najbolji i najvoljeniji ali posle ovog vikenda, trebaće mi bar dva, da se odmorim od odmora.
Autor knjige Sedam smrtnih virusa
Izvor: Detinjarije.com
Pročitah tvoj tekst i pronađoh svoga sina u toj priči i mene kao roditelja. Igrom slučaja ili sudbine moj sin a kako vidim i ti završište na Trgu ruža… Živite „svoj“ život u Budimpešti … O vama brine direktorka Jovanka i sva svita profesora , vaspitača , noćnih čuvara … A mi roditelji postašmo predmet podsmjeha i šala naše „mladunčadi“.
Neka tako nam i treba . Ne nisam ljut naprotiv srećan sam. Srećan sam bio na maturi / predaji pantljika u MUM centru kada sam upoznao roditelje , bake , deke , braću sestre prijatelja moga sina . A moj bože koliko ima „čudnih „prijatelja… Sve te koreografije , toalete , govore spremiše a da nam ništa nisu rekli čak ni dali nagovještaj šta spremaju… Imate pravo da budete svoji a i Jovankini , Alenovi , Andreini , Vesnini …
A mi roditelji smo baš svi isti zabrinuti i ponosni u isti mah… U stalnoj borbi da saznamo kako ste ručali , šta ste radili , kuda ste putovali , konzurirali alkohol ? Zaljubili se u nekoga , kasnili u dom . Milion pitanja a odgovora nema, naša „mladunčad“ se zavjetovala na ćutnju i svoj život. Vaše razredne starješine iz doma i škole vas štite , brane od nas roditelja, hvale na puna usta , vodaju na izlete u muzeje … Znam da ste srećni da ćete sa cimerima ovo ljeto na more , da ćete za raspust ići u neke čudne palanke kod svojih prijatelja . Znam da ćete poslije položene mature na razgovoru sa Jovankom ispričati sve planove ( šta i gdje ćete studirati ) … MI ćemo vam spremati kofere i čekati . Uvjek ćemo zadnji saznati sve ono što nas interesuje…
Srećno Natalija i hvala što si progovorila . Znamo mi vas jer ste naši i to ćete uvje