Ono što je najvažnije u mojoj priči je detalj da se ja do sada NIKADA nisam posvađala sa svojim roditeljima. U početku oni nisu dozvolili da dođe do svađe a sada nam je već svima prešlo u naviku. Ta činjenica mi je dala slobodu da se obratim na stranici za roditelje.
Piše: Natalija Tomić
Tekst koji sam napisala a koji je objavljen 11. februara izazvao je brojne reakcije. Na moje iznenađenje čak i negativne komentare ali uglavnom onih koji su preskočili suštinu teksta. Kritike se odnose na jednostranost mog obraćanja. Jasno sam objasnila šta mi je namera. Stranica Detinjarije je namenjena roditeljima i sasvim je logično da se obraćam njima. Ne kritikujem, ne zameram, već vam pomažem da shvatite kojim postupcima “smarate” (kako nas je citirala jedna čitateljka). Nisam rekla da grešite zato što očekujete da se uključimo u porodični život i obaveze, već da je način pogrešan. Hteli vi da poverujete ili ne, većina mojih vršnjaka baš tako misli. Pročitajte moj prethodni tekst svojoj deci i pitajte ih da li sam rekla istinu. Onim, nadam se malobrojnim roditeljima, koje ne zanima mišljenje sopstvene dece, preporučila bih da ne čitaju moja “filozofiranja” (citiram komentar koji mi je upućen). Njima preporučujem da čitaju Šekspira: “Bol koja ne progovori, guši srce dok ne pukne”.
Postavljena su brojna pitanja o mom ponašanju prema roditeljima. Takva informacija nije bitna za temu ali je bitna da bih stopirala “vraćanje loptice”. Roditelji koji su pročitali tekst i odmah odreagovali “ Jel, a kakva si ti prema roditeljima” beže od istine. Menjaju temu i traže opravdanje za svoje ponašanje. Nadmudruju se sa mnom, iako su stariji i verbalno nadmoćniji. Ne shvataju da ja uopšte nisam bitna. Verovatno su ponosni na svoj komentar i misle da su mi “očitali lekciju”. Zato sam obećala da ću se predstaviti.
Krajem februara punim sedamnaest godina. Rođena sam u Beogradu, hitnim carskim rezom, pre termina, pa sam prvih petnaest dana života provela na intenzivnoj nezi. Od prvog dana sam izazivala posebnu pažnju. Kada su me malo podgojili, na dva kilograma i trista grama, lekari su dozvolili da idem kući. Za uspomenu sam ponela kilu (bruh) i bakteriju Klebsiellu. Doduše to je bilo iznenađenje za koje smo saznali nekoliko dana po izlasku iz bolnice. Sa zakazane operacije su me vratili jer mi pluća nisu bila zrela. U aprilu, baš na petak trinaesti, operisali su mi obe kile. Sa bakterijom smo se malo duže borili. Doktorka, veoma cenjeni beogradski dečiji pedijatar je pretpostavila da se radi o prehladi i prepisala mi je antibiotik. Mama ju je pitala šta tačno lečimo na šta je doktorka eksplodirala. Na kraju nerazumljivog teksta koji je izgovorila, pitala je mamu “A šta vi hoćete?”. Mama joj je odgovorila “Bris”. Kada su stigli rezultati brisa, do doktorke više nismo mogli, što je sreća, jer me je preuzeo divan i odgovoran lekar.
Odrastam sa roditeljima, bratom koji je od mene stariji tri godine i bratom koji je od mene mlađi devetnaest meseci. Preživela sam skoro sve vrste čuvanja, jaslice, vrtić, roditelje, baku, bližu i dalju familiju, mamine i tatine kolege sa posla… Jedino su me dadilje zaobišle. Rano sam počela samu sebe da čuvam.
Prvi, drugi i treći razred sam završila u privatnoj školi. Nakon trećeg razreda sam prešla u državnu školu. Kada sam završila osmi razred, polagala sam prijemni i upisala srpsku gimnaziju u Budimpešti. Sada sam učenica desetog razreda.
Ono što je najvažnije u mojoj priči je detalj da se ja do sada NIKADA nisam posvađala sa svojim roditeljima. U početku oni nisu dozvolili da dođe do svađe a sada nam je već svima prešlo u naviku. Ta činjenica mi je dala slobodu da se obratim na stranici za roditelje. Pomislićete “Takvo je dete”. Možda i jesam, ali je mala verovatnoća da smo svo troje takvi rođeni. Ko poznaje moju braću i mene iznenađen je koliko smo različiti. Razlikujemo se po građi, liku, temperamentu, razmišljanju… Zajedničko nam je da smo odlični učenici i to što bi se postideli samih sebe kada bi i pomislili da se svađamo sa roditeljima. Zajednička nam je povremena “feng fuj” zbirka čarapa pod krevetom. Nije nam strana ni rečenica “Evo sad ću” pa to bude za tri dana. Desi nam se i da dobijemo lošu ocenu. Imamo mi i teške dane. Nekada neko bude nervozan, sa ili bez razloga. U mojoj porodici, to nas ne čini lošom i problematičnom decom. Ono o čemu ću vam pisati u narednim tekstovima su načini na koje mi prevazilazimo probleme. U nekim našim porodičnim pričama pronaćićete ideje kako da bezbolno rešite nesporazume. Iz mog ugla to izgleda jednostavno i lako.
Onima koji se pitaju kakav je moj odnos prema roditeljima moram da kažem da je sasvim normalan. Kada je neko tužan, zagrlim ga i utešim. Ničim izazvana im skuvam kafu, kupim čokoladicu, cvet… Nije mi teško da odem u prodavnicu, poštu, kod krojačice, obućara… Sa mamom kupujem garderobu i još uvek verujem u njen ukus i ona u moj. Pitam je i koju fotografiju da objavim na nekoj društvenoj mreži. U mom telefonu mama je pod imenom “poziv koji se ne odbija”. Kada vidim da je baš nervozna, a to češče bude zbog tate nego zbog nas dece, nagovorim je da idemo u šetnju. Sa tatom idem na fudbalske utakmice. Volim kada gledamo TV zajedno jer uvek komentariše. Ja sam mu pomoć kada mami kupuje poklon. Svečano postavljanje stola i američke palačinke su moja specijalnost. Baš ne zavijam sarme ali osim toplih sendviča, znam da spremim supu, šnicle od belog mesa, špagete, omlet, mafine, puding… Dovoljno za kompletan ručak sa sve dezertom. Naravno, perem i sudove, ali najređe od sve dece. Koristim se trikovima i uvek tu obavezu prebacim na braću. Sa bakom se, lično ja, čujem svaki dan, bez obzira da li se čula sa mojim roditeljima. Poštujem mišljenje roditelja i tačno znam šta im se ne bi svidelo ali zato što znam i razlog. Poštuju i oni moje mišljenje i želje pa uvek pronađemo kompromis.
Ovih dana mi je preokupacija knjiga koju sam napisala. Inspirisana je strahom ljudi od virusa Korona iako svoj život bahato uništavaju nekim drugim virusima. Knjiga obuhvata period od 13.marta, 2020.godine, kada smo saznali da se zatvaraju škole u Mađarskoj pa do 11. aprila, koliko je trajala moja obavezna samoizolacija. Svaki opisan dan sadrži i priču iz mog života i interesantne detalje iz života mojih predaka. Suština knjige je da pokažem da je naš život ono što sami stvorimo. Lepota mog života zavisi od mojih roditelja a ne od novca, politike i okoline.
Autor knjige “Sedam smrtnih virusa”
Izvor: Detinjarije.com
Slični članci koji vas mogu zanimati:
Najnoviji tekstovi iz kategorije: TINEJDŽERI
Iz ugla jedne tinejdžerke: Otkrivam ko je Jelena Mirosavljević, rasturačica brakova
Piše: Natalija Tomić, 17 godina CITIRAĆU PAMETNIJEG OD SEBE: „ Ako bismo se trudili da budemo takvi kakvi bi trebali da budemo, kao što prikrivamo kakvi jesmo, mogli bismo biti...
Iz ugla jedne tinejdžerke: Piše mi Gospođetina Majka: “Spasi mi dete”
Piše: Natalija Tomić, 17 godina Kada sam polovinom oktobra doputovala kući, na raspust, dočekao me je papir, kucan na kompjuteru, savijen na četiri dela. Onako, blago izgužvan, odisao je nevoljom....
Iz ugla jedne tinejdžerke: Mama, radiš domaći? Ti si vredna, divna i ne grešiš
Piše: Natalija Tomić, 17 godina Dragi roditelji, družimo se već nekoliko meseci. Nešto ste mogli da naučite od mene. Ko je hteo. Ipak, i ja sam nešto naučila od vas....
Iz ugla jedne tinejdžerke: Vikend kada roditelji emigriraju
Piše: Natalija Tomić, 17 godina U Budimpešti postoji gimnazija čiji su đaci uglavnom iz Bosne, Crne Gore i Srbije. To znači da živimo u đačkim domovima. A to opet znači...
Nema komentara.