Većina studija se slaže da su deca koja se igraju i borave u prirodi pametnija, srećnija, pažljivija i manje zabrinuta od dece koja više vremena provode u zatvorenom.
Foto: Freepik
Početkom 1980-ih, biolog sa Univerziteta Harvard po imenu Edvard O. Vilson, predložio je teoriju nazvanu biofilija: da se ljudi instinktivno okreću prema svom prirodnom okruženju. Mnogi roditelji 21. veka sigurno bi ovu teoriju doveli u pitanje, dok mirno gledaju kako njihova deca sede na kauču ispred ekrana i igraju se na betonskim igralištima.
Rastuća panika zbog dece koja provode previše vremena u zatvorenom prostoru postala je toliko ekstremna da je ova moderna kriza dobila naziv: Poremećaj deficita boravka u prirodi.
Možda je previše grubo nazvati ovaj problem poremećajem, ali jasno je da deca provode znatno više vremena unutra nego napolju. Složiću se da je to u velikoj meri posledica tehnologije: kaže se da prosečno dete provodi 4 do 7 minuta dnevno u igri na otvorenom, a čak preko 7 sati dnevno ispred ekrana!
Ričard Louv, autor knjige ”Poslednje dete u šumi: Spasavanje naše dece od poremećaja deficita boravka u prirodi” – govori o intervjuisanju deteta koje mu je reklo da više voli da se igra u zatvorenom prostoru nego na otvorenom “zato što su mu tu svi električni uređaji koji mu pružaju zabavu”.
I dok se predgrađa i prigradska naselja i dalje šire, priroda se sve više smanjuje – a deca su manje sklona da provode vreme u ograđenom dvorištu, a kamoli da preskoče ogradu u komšijsko dvorište ili prošetaju šumom. Umesto toga, aktivnosti u zatvorenom prostoru mogu se činiti lakšim (nije potrebna krema za zaštitu od sunca!), sigurnijim i ”društvenijim” za decu koja odrastaju uz socijalne mreže.
Zašto treba izvesti dete napolje – u prirodu?
Nedavne studije otkrile su korist – čak i nužnost – provođenja vremena napolju u prirodi, kako za decu, tako i za odrasle. Neki tvrde da to može biti bilo kakvo okruženje na otvorenom – samo da ste napolju. Neki tvrde da to mora biti „zeleno“ okruženje – bogato drvećem i biljkama.
Negde je čak pokazano da samo gledanje slike sa zelenilom može koristiti mentalnom zdravlju.
Da na trenutak stavimo sve ovo po strani, većina studija se slaže da su deca koja se igraju i borave u prirodi pametnija, srećnija, pažljivija i manje zabrinuta od dece koja više vremena provode u zatvorenom.
Foto: Freepik
Iako nam još uvek nije potpuno jasno kako boravak u prirodi utiče na kognitivne funkcije i poboljšanje raspoloženja – ipak znamo nekoliko činjenica o tome zašto je priroda dobra za dečiji um.
- Gradi samopouzdanje. Način na koji se deca igraju u prirodi ima mnogo manje strukture od većine vrsta igranja u zatvorenom. Postoji bezbroj načina za interakciju sa okruženjem na otvorenom, od dvorišta do parka, lokalne šume ili jezera, planine ili mora – a prepuštanje detetu da izabere kako se ponaša prema prirodi znači da ima moć da kontroliše sopstvene akcije.
- Smanjuje stres i umor. Prema teoriji vraćanja pažnje, gradsko okruženje zahteva usmerenu pažnju, što nas prisiljava da ignorišemo distrakcije i iscrpimo mozak. U prirodnim okruženjima praktikujemo pažnju bez napora, poznatu kao ”meka fascinacija” koja stvara osećaj zadovoljstva, a ne umora.
- Podstiče kreativnost i maštu. Ovaj nestrukturisani stil igre takođe omogućava deci da smisleno komuniciraju sa okolinom. Oni mogu slobodnije razmišljati, osmišljavati sopstvene aktivnosti i pristupati svetu na inovativan način.
- Omogućava različitu stimulaciju. Priroda na prvi pogled možda deluje manje stimulativno od agresivne video igre, ali u stvarnosti aktivira više čula – možete videti, čuti, namirisati i dodirnuti spoljašnje okruženje. „Kako mladi provode sve manje i manje svog života u prirodnom okruženju, čula im se sužavaju“, upozorava Louv, „i to smanjuje bogatstvo ljudskog iskustva.“
- Uči ih odgovornosti i odnosu prema živim bićima. Živa bića umiru ako se maltretiraju ili ne zbrinjavaju na odgovarajući način, a poverenje deteta da se brine o živim delovima svog okruženja znači da će naučiti šta se dešava kada zaborave da zaliju biljku ili izvuku cveće iz korena. Isto važi i za odnos prema životinjama.
Naučiti dete da ne zgazi gusenicu isto toliko je značajno za dete koliko i za gusenicu.
– Bredli Miler
- Podstiče decu da razmišljaju. Louv kaže da priroda stvara jedinstveni osećaj čuđenja za decu – koji nijedno drugo okruženje ne može da pruži. Pojave koje se prirodno javljaju u prirodi svakodnevno teraju decu da postavljaju pitanja o zemlji i životu oko nas.
- Deca se kreću. Većina načina interakcije s prirodom uključuje više vežbanja nego sedenja na kauču. Vaše dete ne mora da se pridruži lokalnom sportskom timu ili da vozi bicikl po parku – čak će i šetnja pozitivno uticati na njegovu cirkulaciju i zdravlje. Ne samo da je vežbanje i kretanje u prirodi dobro za zdravlje, već poboljšava i koncentraciju kod dece, što je posebno korisno za decu sa ADHD-om (hiperaktivna deca).
Dakle, iako je vreme provedeno ispred ekrana možda lakši i popularniji izbor zanimacije za decu – važno je izdvojiti vreme za igru na otvorenom i pre svega boravak u čistoj prirodi.
Slični članci koji vas mogu zanimati:
Najnoviji tekstovi iz kategorije: REČ STRUČNJAKA
Toksični roditelji – oni koji se stalno šale na račun deteta
Sećate li se stare izreke: “Štapovi i kamenje mi mogu polomiti kosti, ali reči me...
Dete je ljuto? Tužno? Pa dobro, bože moj…
Moje dete je osetljivo, emotivno, ima divnu dušu, reći će vam 90% roditelja. I biće u pravu. Jer su deca zaista takva. Vrlo rano u detinjstvu im se razvije empatija...
Tata se odselio. Mama je plakala, ali je rekla da je tako bolje
Danas sam dobro. Ali nisam bio dobro više dana nego što jesam. Priča kreće mesecima pre konačnog razvoda mojih roditelja kad je kod kuće postalo neizdrživo. Pitali su me kasnije...
Žarko Trebješanin: Roditelj odgovorni vaspitač ili pokorni sluga dece?
Žarko Trebješanin, profesor psihologije na Beogradskom univerzitetu Kod nas u Srbiji dugo je postojao stari sistem tradicionalnih vrednosti i strogog, patrijarhalnog vaspitanja. Autoritet roditelja i starijih bio je neprikosnoven a...
Nema komentara.