Shvatila sam da sam trudna tokom planinarenja u Kaliforniji, piše Liz Volf. Imala sam 25 godina i nadala sam se da ću imati više vremena za putovanja, pisanje i lutanje po pustinji među agavama, daleko od svog doma u Njujorku, pre nego što dobijem bebu. Ali, plus na testu trudnoće je ukazivao da će ti planovi biti prekinuti – i da brzo moram da napravim nove.
Moj muž i ja bili smo tri godine u braku i nadali smo se da ćemo uštedeti više novca pre nego što osnujemo porodicu. Ali nije bilo dileme oko toga šta ćemo raditi. Ja čvrsto podržavam pravo na život, i iako je naše dete bilo neočekivano, definitivno je bilo željeno.
U normalnim okolnostima, 26 godina nije rano za prvu trudnoću. Ali Bruklin, gde živim, ponosi se time što nije mesto za obične ljude. Nakon što se moj sin rodio u oktobru, krenula sam u potragu za novim društvenim krugom kako bih sklopila prijateljstva s drugim novopečenim mamama poput mene.
Pronašla sam grupu u ekskluzivnom Park Sloupu, deset stanica podzemnom željeznicom udaljenom od mog kvarta. Majke su bile ljubazne, ali gotovo sve su bile deceniju starije. Takođe su bile daleko profesionalno uspešnije od mene.
Ali dok su njihove organizacione sposobnosti i sklonost analizi i planiranju koristile njihovim karijerama, mojih nekoliko meseci majčinstva naučilo me da bebe ne impresioniraju takve veštine. Podizanje novog života je područje gde vlada intuicija, gde vladaju haos i nesigurnost, i gde nema garancije za uspeh nakon sati provedenih u istraživanju.
Biti mlada mama takođe me štiti od nekih briga ovih starijih mama. Zapravo, imati manje novca može značiti manje problema – ili bar manje izbora nad kojima treba razmišljati – kao i veću spremnost da se prihvate okolnosti. Moj sin spava u ostavi, koja je do nekoliko nedelja pre njegovog rođenja služila kao mesto za muževljevu dasku za surfovanje (nije profesionalni surfer, bavi se tehnologijom).
Kada sam bila trudna, nisam preterivala s kupovinom stvari koje nisam mogla da priuštim, uprkos ciljanim oglasima koji su pokušavali da me ubede da se roditeljski san može ostvariti pomoću skupog spavaćeg džaka za bebu (89 dolara), ili da se motoričke veštine mog malog dečka mogu razvijati uz pomoć igračke za ubacivanje oblika od 69 dolara.
Bogati Bruklinci veruju da određene stvari treba da budu na svom mestu pre nego što krenu da „pokušavaju“. Soba za dete; sigurna poziciija na vrhu karijerne lestvice; kvart sa dobrim školama; vrhunska emocionalna zrelost. Moram priznati da nisam dostigla nijednu od tih stvari. Ali većina prethodnih generacija ih takođe nije imala.
Moja baka je rodila svoje prvo dete sa 18 godina, u prikolici, čega se seća sa nostalgijom jer je imala više prostora nego što ikada ranije, odrastajući u velikoj, siromašnoj, katoličkoj porodici nemačkih imigranata u Kanzasu.
Moja mama, koja me je dobila sa 22 godine, radila je kao dadilja tuđe dece dok sam bila beba, vodeći me sa sobom na posao u St. Luisu, gde smo živele dok je tata završavao školu. Imala je nekoliko pravila za odgajanje dece: nema potrebe ići lekaru za većinu stvari (bolje je sačekati i videti da li se nevolja rešava sama); kartonska kutija iz garaže pruža najuzbudljiviju igru; i bebe se mogu – i treba ih – voditi praktično svuda. Godine 1997. odvela me na Lilith Fair. A ko može okriviti 23-godišnjakinju što želi da ide na feministički muzički festival?
Došla sam do zaključka da je samopouzdanje u podizanju dece ovih ranijih generacija bilo delimično usađeno, delimično prenošeno, a delom rezultat skromnih vremena koja su dovodila do inventivnosti. Ali njihov vedar i opušten stav ne deli većina mama koje danas srećem.
Sa 26 godina, predstavljam nacionalni prosek za prvo majčinstvo. U San Francisku, prvorotke su prosečno oko 32 godine. U Zapata okrugu u Teksasu, duž reke Rio Grande, prosečna starost za prvorotke je ispod 21 godine. Generalno, što više žene imaju pristup obrazovanju i karijeri, manje dece imaju i kasnije započinju sa roditeljstvom. Kako izveštava The New York Times, „Žene sa fakultetskim diplomama imaju decu u proseku sedam godina kasnije nego one bez diploma.“
Da bi populacija ostala stabilna, potrebno je da se rađa u proseku 2.1 deteta po ženi. SAD se sada nalaze sa manje od 1.8. Ovo nas stavlja u isti rang sa mnogim drugim razvijenim zemljama koje su tokom decenija doživele strmoglavi pad stope fertiliteta. Mnogi analitičari ukazuju na demografsku krizu u Japanu, gde su smrti nadmašile broj rođenih tokom poslednje decenije, i gde sve starije stanovništvo očekuje da se osloni na poreze koje bi generisala unučad – koja nikada nisu rođena.
U SAD-u, žene odlažu roditeljstvo za kasnije u životu, što znači da u nekim slučajevima neće imati broj dece koji žele, ili da će im biti teže da začnu decu koju žele. (Takođe je došlo do dobrodošlog smanjenja stope tinejdžerskih trudnoća, koje su na istorijskom minimumu.)
Međutim, moja zabrinutost je manje vezana za stopu fertiliteta, a više za kulturni skript koji prati roditeljstvo, a koji ostavlja profesionalno uspešne mame bez adekvatne podrške. Bez obzira na to što žive u vremenu i mestu sa izuzetnim obiljem – proizvoda, stručnjaka, informacija – njihova anksioznost sve više raste.
Ne mogu da se ne zapitam, da li ovaj strah ima uticaja na odluke ljudi – da li žele da imaju decu i koliko njih?
Evo, na primer, komentara koji je jedna mama postavila u našu grupnu čet sobu u Park Sloupu u šest ujutru:
„Pitanje o čvrstoj hrani“, upitala je. „Koliko puta dnevno/nedeljno im je dajete?“
Usledio je niz veoma specifičnih režima – tri obroka dnevno do sedmog meseca; najmanje dva konstantna obroka svaki dan ako imaju šest meseci ili više; prvo kašice; nikada kašice; dijagram koliko čvrste hrane treba uvesti bebi koja sisa, u odnosu na njen uzrast. Tri mame su izrazile svoju zabrinutost oko toga da li njihovi mališani jedu pravilne količine hrane prema pravilnom rasporedu.
Naravno, posvećene i promišljene mame u mojoj grupi samo proveravaju svoje digitalno „selo“ kako bi se uverile da sve ide kako treba. Ali, svaki put kad zavirim u razgovore i forume, pitam se: Zašto su mame toliko zabrinute? Šta se dogodilo sa starom tradicijom improvizacije?
Zatekla bih se u razgovorima sa mamama koje su opsesivno diskutovale o tome koji je najbolji jastuk za dojenje ili električna pumpica za izdajanje mleka. Čula sam sve o prednostima Uppababy Vista V2 (1.000 dolara) naspram Uppababy Ridge (600 dolara) naspram Nuna MIXX (800 dolara) – što su kolica koja izgledaju kao da su dizajnirana od strane naučnika za istraživanje na Mesecu.
Pretpostavljam da je poriv za optimizacijom svega proizašao iz uverenja da ove uspešne poslovne žene koje su postale mame, očekuju da mogu i detinjstvo svog sina ili ćerke učine savršenim. Ali često je osnovni razlog – strah.
Pogledajte Owlet, uređaj za praćenje spavanja, koji se prodaje po ceni od 300 dolara. Aplikacija, koja koristi „predviđajuću tehnologiju spavanja“ da vam kaže kada je potreban sledeći san, povezana je sa „čarapom za spavanje“ koja prati otkucaje srca bebe i obaveštava roditelje ako postoje znaci sindroma iznenadne smrti novorođenčeta (SIDS) – strašnog, ali retkog događaja koji može da se desi dok beba spava. Iako je kompanija imala problema sa FDA zbog reklamiranja Owlet-a kao tehnologije protiv SIDS-a, iako nije obezbedila bezbednosne sertifikate, imala je odličnu marketinšku taktiku: platite nam 300 dolara i dobićete uređaj koji će vas obavestiti usred noći ako beba prestane da diše.
Družeći se s ovim starijim majkama, shvatila sam poreklo nekih strahova i anksioznosti. Mnoge su prošle kroz skupe tretmane za plodnost i pretrpele ponovljene pobačaje. Kada vam je potrebno tri godine i 40.000 dolara za vantelesnu oplodnju da biste zatrudneli, i kada su poteškoće toliko brojne da ste prilično sigurni da ćete morati da se zaustavite na jednom detetu, bez obzira na svoje snove, onda je razumljivo zašto osećate poseban pritisak da sve uradite „ispravno“.
Moja situacija je na neki način bila oslobađajuća. Brzo sam naučila osnove brige o bebi. Imam energiju da radim kao pas, ustajući rano kako bih pisala ili se pripremala za TV nastupe, kako bih nadoknadila činjenicu da je veći deo moje nedelje ispunjen potrebama bebe. Bliskost generacija u mojoj porodici, zahvaljujući manjoj razlici u godinama, čini da smo čvršće povezani. Osećam se kao da sam gledala kako moji roditelji odrastaju i nadam se da će i moj sin uživati u istom iskustvu – i da će mu jednog dana čak biti smešno to što je njegova soba napravljena od ostave.
Mnoge žene iz moje generacije misle da bi trebalo da počnu sa rađanjem tek kada postanu potpuno formirane ličnosti. Ali niko ne zna kada se taj proces završava. I često ga sabotira naša nesposobnost da ikada osećamo da imamo dovoljno – dovoljno novca, dovoljno slobodnog vremena, dovoljno strpljenja.
I na kraju, jurenje za ostvarenjem ovih ciljeva je uzaludno jer, čak i ako konačno postanete potpuno formirani odrasli, roditeljstvo će vas preplaviti novom ljubavlju koja je toliko snažna, požrtvovana i sveprožimajuća, da će vas izmeniti do temelja.
Deca nisu trofeji koje dobijate kao nagradu za završavanje svojeg „postajanja“.
Imati sina u uzrastu kada sam ga dobila, donelo mi je neočekivani dar – dar nesposobnosti da previše razmišljam, da previše kupujem, da previše planiram. Kao mlada mama sa svojim „mladalačkim“ pristupom roditeljstvu, nastojim da idem stopama generacija koje su došle pre mene, a koje su odgajale otpornu decu u teškim vremenima, sa manje opreme, ali više odlučnosti.
Izvor: Detinjarije.com
