Janomame su pleme koje nastanjuje područje oko reke Orinoko, sa obe strane venecuelansko-brazilske granice. U dodir sa zapadnom civilzzacijom prvi put su došli 1950. godine. Antropolog Napoleon A. Šanon proveo je nekoliko godina živeći sa njima i istražujući njihovu kuluru i ponašanje, koji su prema našim standardima neuobičajeno surovi i agresivni, pa je svoju antropološku studiju nazvao „Janomame – okrutni narod“. Zapravo, Janomame jesu narod koji neguje kulturu ratovanja i koji, kako je Šanon primetio „sebe smatra okrutnim i tako želi da ga i drugi vide“, ali su i narod koji voli pesmu , druženje, rituale, kao i roditelji puni ljubavi.
Deca se kod Janomama smatraju najvećim blagom i od žena se očekuje da rode što je više dece moguće. Kako bi imali što više potomaka, muškarci uzimaju više žena, i poligamija je uobičajena.
Janomame smatraju da su deca ranjiva jer njihove duše još nisu čvrsto uspostavljene unutar njihovih telesnih bića i mogu da lutaju, pa i da napuste dete. Najčešće, duša pobegne kada dete plače, pa se majke izuzetno trude da im dete nikada ne plače kako bi to sprečile. Duša deteta može biti naterana da se vrati u telo metlanjem mesta na koje se smatra da je pobegla, i prizivanjem.
Jedno dete – više roditelja
U društvu Janomama moguće je imati više majki i više očeva, i ovi termini govore više o socijalnom nego o biološkom odnosu između pojedinaca. Razlog za to je verovanje da se dete začinje tokom nekoliko seksualnih činova, pa svi muškarci koji su bili u seksualnoj vezi sa majkom imaju svoj udeo u očistvu.
Na porođaju, trudnici pomažu druge žene iz sela. One pripreme lišće koje rasprostru ispod porodilje dok ona čuči naslonjena na drvo, kako bi lakše bebu donela na svet. Krv sa pupčanika namaže se novorođenčetu na usne kako bi pričalo brzo i tečno. Posle porođaja, žena se smatra nečistom i tabu na seksualne odnose traje dok dete ne prohoda.
Novorođenče provodi sve vreme uz majčino telo, i doji se svaki put kad zaplače. Spavanje sa majkom prestaje oko četvrte godine, kada toplinu majčinog tela zamenjuje toplina ognjišta.
Deca Janomame provode veliki deo vremena učeći o biljkama i životinjama u svom okruženju, jer je pleme, kao zajednica na nivou privrede kamenog doba, u potpunosti zavisna od prirode i svojih znanja o njoj. Tako većina dečaka od dvanaest godina zna da razlikuje dvadeset vrsta pčela i zna koje prave najbolji med.
Mala deca stalno su uz svoje majke, a jedan od razloga jeste – da ne bi ostali razdvojeni ukoliko ženu otme neka druga skupina. Malo starija deca samostalno se igraju – dečaci love guštere i vežbaju lovne veštine tako što guštere gađaju minijaturnim strelama, što je izuzetno zahtevno pa igra/vežba traje satima.
Kao i sva lovačko sakupljačka društva koja zavise od kolektivnog duha i uzajamne pomoći članova, i Janomame veoma važnim delom svoje kulture smatraju deljenje hrane, pre svega mesa, i to nastoje da prenesu i na svoju decu. Darežljivost, snaga volje, neosetljivost na bol i hrabrost su vrline koje se od malih nogu prenose na decu oba pola. Retoričke veštine se takođe smatraju vrlinom neophodnom za društveni ugled, pa dečaci provode dosta vremena vežbajući „debatovanje“.
